Branič

,Б Р А Н И Ч"

за разликовање лица истог породичног имена. Према наведеном закону о личним именима право и дужност одређивања рођеног имена детету припада оцу, односно ванбрачној матери. Порођај се пријављује матичару у року од 30 дана, приказује му се дете на увиђај и пријављује рођено име детета, које он са осталим податцима уноси у матичну књигу. Матичар је затим дужан да о том упису извести општинску власт, ради уписа у регистар завичајних држављана. Извод из матичних књига служи као доказ о рођењу и имену. 'Закон о личним и породичним именима донет је 19. фебруара 1929. год., а ступио је у живот и добио обавезну снагу 26. фебруара 1929. год. Одредбе тога закона су сасвим у складу са чл. 11 Устава, јер је начин давања имена детету независан од вероисповести којој родитељи детета припадају, процедура се не обавља у цркви, већ у општини, не пред свештеником, већ пред матичаром. Давање имена није никаква света тајна. Закон кида и са традиционалном установом кумства. Детету не даје име кум, који се по православним канонским прописима, а по српском грађанском законику, сматра за духовног оца детета, већ детету даје име отац, који не само да има то право, него му је то и дужност. Нажалост, примена закона о личним именима, и ако је ступио на снагу још 26. фебруара 1929 год., немогућа је због недостатка матичних књига. Књиге рођених и даље воде парохијски свештеници, а уписе у њих врше тек после обављеног верског обреда крштења. Исто тако општинске власти врше уписе у регистар завичајних држављана само по извештајима парохијских свештеника. На тај начин, да би дете добило име његови родитељи су принуђени да га упишу у једну вероисповедну општину, односно принуђени су да и сами припадају некој вероисповедној општини и ако би можда и сами желели да не припадају ни једној. А детету се по самом закону мора дати име и потребно је да доцније има доказ о свом рођењу и имену. Међутим тај доказ опет издају црквене власти у виду крштенице. Познат ми је један случај, где је старатељски судија, по достави парохијског свештеника да један човек у његовој парохији има већ велику а некрштену децу, донео закључак којим наређује оцу да одмах крсти децу. Тај закључак старатељског судије није могао бити уручен оцу због непроналаска на датој адреси, пошто се је он у међувремену преселио незнано куд. Шта би урадио старатељски судија да је закључак уручен оцу и да овај није поступио по њему? Судија би одредио једно лице да крсти децу. Како би их крстио? По прописима које вероисповести? Кад отац детета не припада ни једној вероисповести, онда ни дете не припада ни једној вероисповести, јер дете има статус свог оца. На основу чега би старатељски судија одредио вероисповест по чијим обредима треба обавити обред крштења? — Сматрам да је становиште судије неосновано. Пре свега старатељски судија је ненадлежан за одређивање имена, јер је према прописима закона о личним именима, аналого давању имена находчади, за одредђивање имена надлежна општа управна власт првог степена. Но чак и у случају кад би старатељски судија стварно био надлежан за