Branič

СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И САВЕСТИ ПО УСТАВУ И У ПРАКСИ 25

одређивање имена детету, он би могао само да тражи од оца изјаву о томе како жели да му се зове дете, па ако овај то не учини, да сам одреди име детету и да о томе донесе формалан закључак, који ће оцу и детету доцније да служи као доказ о имену и рођењу, а поред тога да један примерак закључка достави општинској власти ради уписа у регистар завичајних. Овакав би закључак био у духу закона о личним именима, попунио би празнину због недостатка матичних' књига, одговарао би садашњем времену и потребама и избегао би принуду да грађани морају да припадају некој вероисповести, односно избегао би гажење чл. 11 Устава, а задатак је судије да застареле законске прописе прилагоди савременим потребама и схватањима и чак да за поједини случај ствара закон тамо где га нема, као и да попуни недостатак извесних установа. Такав задатак за примењивање закона поставља судији и § 6. став 2. Предоснове грађан ског законика за Краљевину Југославију, који је пропис један од малобројних савремених прописа предоснове, а узет је из швзјцарског грађанског закоиика. Закључење брака. — У Србији и на свим осталим правним подручјима наше државе, сем у Војводини, обавезна форма за закључење брака је црквена форма и брак се склапа у цркви вршењем верског обреда венчања. У Војводини је обавезна форма грађански брак. У Словеначкој и Далмацији, дакле на подручју важења аустријског права, као изузетна форма за закључење брака дозвољава се и грађански брак, тз. брак по нужди, за случајеве кад надлежни парохијски свештеник одбије да обави венчање и кад особе које хоће да ступе у брак не припадају ни једној признатој вероисповести, или су без вере. — Сем у Војводини и Словеначкој и Далмацији на свим правним подручјима наше државе за развод брака надлежни су црквени судови, а тамо грађански. У § 60 српског грађанског законика, у коме се пропису налази дефиниција брака, изрично је споменуто и венчање у цркви и пред свештеником као битан услов за закључење брака. Према томе, како код нас не постоји ни установа тз. брака по нуждинотцивила, сви они који желе да ступе у брак морају припадати некој признатој вероисповести, како би брак могао бити закључен у цркви пред свештеником. Како је брак, као животна заједница човека и жене, основа породипе, то је нормално да сви они који желе да оснују породицу закључују брак. Како ће закључити брак они који не припадају ни једној признатој вероисповести? А могу не припадати ни једној вероисповести из више разлога: због неверовања у Бога, због неслагања са учењем појединих цркава и њиховим обредима, због тога што не желе да припадају ни једној вероисповести и најзад због тога што су искључени из неке вероисповедне заједнице, а на те случајеве наилазимо доста често. Шта ће радити наши грађани римокатоличке вероисповести, која не дозвољава развод брака, који су одвојени од стола и постеље, кад желе да ступе у други брак? Прво, могу да изиграју законске прописе који важе на територији њиховог домицила и који прописују црквену форму за закључење брака.