Branič

СУДСКА ПРАКСА

81

испоаве вели, да се може доказивати једино подношењем саме всправе, а не и другим доказним средствима. Ревизијски разлог пак, из § 597. т. 3. гр. п. п. ревидент заснива на томе, што је у призивној пресуди озвачено, да је тужилац уз тужбу поднео писмени говор о установљеној адвокат. награди, а то у ствари не стоји, нити то произилази из чињеница утврђених у парничним списима. Упуштајући се у оцену изнетих ревизијских разлога, Касациони суд је нашао: Не стоји навод, да је призивна пресуда заснована на погрешној правној оцени ствари, јер по § 27. Зак. о адв. заиста је погрешно да уговор о адвокатској награди буде закључен у писменој форми, али постојање таквог писменог уговора може се доказивати свим доказним средствима, предвиђеним у закону о судском поступку у грађанским парнииама. Па како из чињеница утврђених у призивној пресуди произилази, да је исказом сведока М. М. утврђено постојање таквог уговора са тачно одређеним обавезама туженог, онда је правилна одлука призивног суда о осуди туженог на плаћање, на које је обавезан по поменутом уговору — §§ 531. и 21. грађ. зак. У погледу другог ревизијског разлога из § 597. т. 3. гр. п. п. Касациони суд налази, да заиста постоји противзречност на коју се ревидент позива, јер навод из призивне пресуде, да је тужилац уз тужбу поднео писмени уговор, ни у првостепеном нити у призивном поступку ничим није утврђен. Но да би противуречност са парничним списима била разлог за поништај нападнуте пресуде, потребно је по § 598. т. 3. гр. п. п. да се та пресуда у којој битној тачци заснива на погрешној чињеничкој претпоставпи, што овде није случај, јер с обзиром да је постојзње писменог уговора о адвокатској наградн тужиоца утврђено исказом сведока М., изнета противуречност са парничним списима — правно ]е крелевантан. Без обзира дакле, што писмени уговор није поднет, његово постојање је утврђено те је без утицаја околност што призивни суд погрешно наводи да је писмени уговор поднет уз тужбу". У случају да парничар има више пуномоћника, рок за изјаву правног лека има се рачунати од дана ирве доставг једном иуномоШику, а не од дана друге доставе осталим иуномоЋницима (Закључак Касационог суда у Београду од 5. новембра 1937. год. Рек. 413.). У правној ствари Парне пиваре Ђ. В., противу П. И„ због дуга, Окружни суд у Скопљу пресудом од 28. септембра 1936. год. По—78., одржао је на снази издати менични платни валог, са разлога: „Туженик у приговорима оспорава висину тужбеног захтева наводећи да је од дуговане суме исплатио у ратама суму од дин. 8.400.— и уступањем уложне књижице Шиљановића на суму од Дин. 2.750.— те је укупно рачунајући обе ове суме остао дужан суму од Дин. 6.850.—, па је захтеваода се тужбени захтев у толико одбије, у колико пак нађе суд да је тужбени захтев застарео, да се исти у целости одбије. Заступник тужиоца на усменој расправи навео је: да је исправан обрачун који туженик подноси у приговорима, а који обрачун износи Дин. 20.726,— и то: Дин. 15.000.— у готову, а Дин. 5.726.— за излиферовано пиво. Међутим нетачно је тврђење да је тужилац примио на име отплате овога дуга поред суме од Дин. 8.400.— и суму од Дин. 2.750.— по уложној књижици Ш. као уступилац уложне књижице није могао овај улог наплатити за тужилачку фирму. Приликом регулисан а овог дуговања туженик је издао меничну обавезу на остатак неплаћеног дуговања у суми од Дин. 15.000.— од које суме је један део исплатио тако да је остало још неисплаћених Дин. 12.326.— колико се и тужбом тражи. Пошто туженик није доказао да је по реченој утуженој меници наплаћено више но колико износи тужбени захтев, то суд оценивши све поднете доказе нзлази да је тужбени захтев потпуно доказан, па је стога и издати менични платни налог ваљало огласити снажним, јер истакнутом приговору застарелости није имало места*. По призиву тужене стране, Апелациони суд у Скопљу закључком од 13. марта 1937. год, Пл. 1873, одбацио је призив као неблаговремен, са разлога: „Парничним пуномоћијем поднетим уз приговор По— 78. противу меничног платног налога туженик И. П., каф. из Богомила, овластио је С. В. М., адвок. из