Branič

ПРАВО НА ТУЖБУитд.

229

речима, само је извршилац тестамента овлашћен да води те т.зв. активне спорове (АкИургогеззе), који имају за предмет извесно право или ствар из поверене му заоставштине. Што се пак тиче т.зв. пасивних спорова (Разбјургогезбе), т.ј. оних правних захтева, који су управљени против оставинске масе (с1еп №сћ1а8б), они се могу покретати и водити, како против извршиоца тестамента, тако и противу самих наследника. Ово једино, дакле, у случају ако извршиоцу тестамента припада и право да управља са заоставштином; а у противном, тужба се, у погледу оставинских ствари, пуноважно може подићи само противу наследника. Али тужбе, којима би се остваривало право на закони део (РШсћ181еЛапбргисћ), могу бити подигнуте само противу наследника, а не и противу извршиоца тестамента, и то без обзира на то: да ли је овоме дато и право управљања заоставштином или није. 24 Иначе, у немачком праву постоји пропис (§ 1958 г. з.), по коме се никакав правни захтев (Апбргисћ), који би се тицао заоставштине, не може судским путем остварити (^епсћШсћ §ећепс1 §етасМ \уегс1еп) противу иаследника, све док наследник не да изјаву о пријему наслеђа. Мада наследник, и по немачком наследном праву, стиче заоставштину у наслеђе у самоме моменту смрти оставиочеве. Све би се пак ово у главноме могло усвојити и да наше право, које има врло мало прописа о установи извршиоца тестамента и његовим правним функцијама, те нам наведени прописи и принципи немачког права могу утолико бити још кориснији. Наравно, наследник би се увек, да би заштитио своја евентуално угрожена права и интересе, могао умешати у спор, који се води од стране или против извршиоца тестамента, као споредни или пак главни умешач (интервениент), ако би за то постојали и други потребни законски услови (§§ 117—121 гр.п.п.). Али се то вгћ тиче питања о праву или овлашћењу одређених трећих лица на учешће у једноме спору, кош већ води о извесној правној ствари, на коме се питању овде не можемо дуже задржавати, мада је оно са питањем о постојању и значају непостојања парничне легитимације у непосредној и тесној вези. Јер је, на пример, баш у ономе скупу прописа Законика о судском поступку у грађанским парницама, у коме је реч о главном и споредном мешању у спор, дата једна тачна дефиниција појма парничне легитимације, и то углавном онаква, какву смо је и ми овде до сада већ изложили и описали (детерминисали). Ту се наиме, поред осталога, каже: ко има иравног интереса, да у парници, која тече међу другим лицима, једна од странака победи, може се придружити тој парничној странци (§ 118 гр.п.п.). А тај „правни интерес", као што смо из досадањег излагања могли видети, и јесте баш онај карактеристични и нужни елемеменат, којим се установа парничне легитимације одликује и по коме се најлакше може разликовати од других јој сродних установа. Од сличног је

24 ) В. о свему томе опширније у делу: Бг. ТћеоАог КГрр, ^ећгђисћ <Јеб Виг§егНсћеп КесМз, Оаб ЕгћгесМ, Магћиг§ 1923, 3. 395 (I. — У нашем правосуђу усвојена је пракса, да се у таквим случајевима као парнична странка (активна или пасивна) увек означује сама дотична маса, са додатком да је претставља или заступа одређени извршилац тестамента.