Branič

ПРАВО НА ТУЖБУ итд.

233

виоцу као власнику спорне ствари или тражбине. Истина, таква би се пресуда, под извесним претпоставкама, могла извршити в према правном последнику отуђивачевом, - мада правна снага судске одлуке и њезина извршивост како то лепо каже Верк, не прелази и на појединачна (сингуларног) наследника 32 ). Али је у погледу дејства правноснажности и извршности судских одлука према прибавиоцу спорнога предмета, како у парничном, тако и у извршном поступку, од великог и пресудног значаја чињеница: у коме је моменту одн. процесном стадијуму извршена промена у личности субјеката спорног односа, т.ј. када је речено отуђење извршено. Није, дакле, свеједно: да ли се је та правна промена догодила пре или после формалног почетка спора, односно пре или после доставе тужбе туженику, или је пак то било по његовом правноснажном окончању. У томе се погледу и у теорији процесног права врше извесна правно интересантна и значајна разликовања. Наиме, ако је отуђење спорнога предмета (на пр. продаја спорне ствари, цесија тражбине), било већ извршено пре почетка дотичне парнице, односно пре доставе тужбе туженику (§ 327 гр.п.п.), онда је то отуђење без значаја за активну или пасивну легитимацију прибавиоца, и у парничном и у извршном поступку.. Ово због тога, што отуђивзч (продавац или цедент) у моменту када је парница почела тећи, па и доцније, у времену закључења усмене спорне расправе и изрицања пресуде, није више био власник спорнога предмета, кего је тај предмет већ био прешао на прибавиоца, кога се не могу тицати тужбе и парнице покренуте после отуђења. Јер, каже се, прибавилац као правни последник отуђивачев, може ступити само у постојеће правне односе и ситуације отуђивачеве према дотичноме предмету, на основу акта отуђења, а не и у оне које тек треба да настану. На против, ако је пренос спорне ствари или тражбине извршен после почетка парнице, онда је и право, које је предмет спора и пресуђења, већ било опарничено (гез 1Ш§№5а) и као такво је прешло на другога гезр. на прибавиоца; те и парница, коју води преносилац, и пресуда у њој донесена, сходно пропису § 329 гр.п.п., у вези § 29 грађ. зак., везују и сингуларног сукцесора (купца, цесионара), и то без обзира на то ; да ли је овај био ступио у парницу као споредни умешач или није, и да ли је о постојању дотичне парнице уопште био обавештен. Напослетку, ако је отуђење извршено и правно последовање иаступило тек пошто је изречена пресуда постала правноснажна и извршна, онда је правни последник отуђивачев, односно прибавилац досуђене ствари или тражбине, такође везан пресудом и прибавља ствар у онаквоме правном стању, у каквом је била код његовога правног претходника гезр. отуђивача. -- Но, без обзира на горња разликовања временске и процесне природе, пресуда нема и не може имати иикаквога дејства — ни у процесном, ни у материјално-правном погледу —• према ономе прибавиоцу, који је спорну покретну ствар или тражбину прибавио под околностима и претпоставкама из зна-

32 ) Бг. Хуго Верк, Теоретско-практични приручник Југословенског грађанског парничног права, први део, свезак први, Загреб, 1932 стр. 74.