Branič

5ј0

,Б Р А Н И Ч"

Питање ко је све државни службеник у смислу § 14. т. 3. кз. расправљано је пред нашим највишим судовима у неколико махова. Тако одмах по ступању на снагу кривичног законика Касациони суд у Београду сгао је на гледиште да су функционери земљорадничких задруга државни службеници. Праксу је то решење изненадило али га је, немајући куд примила. Затим је Касациони суд у Загребу распразљао питање да ли је народни посланик државни службеник. Расправљано у току једног великог процеса, у коме су се изукрштали моћни интереси и у једном времену мало^ погодно за оваква решења, питање је остало стварно нерешено. Затим је дошла правилна одлука Касационог суда у Београду Кре 1954/37. којом је решено да службеници удружења резерв. официри нису државни службеници. Али баш изгледа да је поводећи се за овом одлуком, и не уочавајући битне разлике које постоје између овог и занатлиског удружења, Касациони суд донео одлуку коју смо објавили, а која нема ослонца у закону. Да штета буде већа ради се о службеницима удружења која постоје у великом броју и у целој земљи, и удружења где су због нестручности и слабе контроле злоупотребе увек могуће. Др. Тихомир Васиљевић, Судија Окружног суда у Смедереву. Ублажавање казне строгог затвора старијим малолетницима. Казна строгог затвора старијим малолетницима не мох<е се ублажити у смислу § 30. тач. 3. к.з. јер је овај пропис у овоме мањкав. (Решење Касационог суда у Београду Кре. 787/38. од 16. јула 1938. год.) Окружни суд у Прилепу, пресудом својом од 15. децембра 1937. год. КЗП. 384/36. огласио је кривим због дела из § 314./1. речен. 1. к.з. оптужене: Т. Р. и Т. Ш. (пунолетна лица) као и М. М. (старијег малолетника); јер није прихватио квалификацију оптужнице Државног тужиоца, да се ради о делу из § 316. тач. 1. к.з. и поменуте оптуженике казнио, и то: Т. Р. са један месец дана затвора; Т. Ш. са три месеца дана строгог затвора; а М. М. са десет дана строгог затвора. У разлозима поменуте пресуде, у колико се односи, на одлуку суда о казни каже се „При одмерењу казне суд је оптуженима узео у обзир околности које иду на умањење казне, означене у § 70. к.з. и то: добро владање, делимично обештећење оштећеника, као и то што су узели само две кошнице, кад су били у могућности, да однесу све седам, колико се налазило у пчелињаку као и меру увиђавности да дело изврше, јер су се задовољили и са узимањем односне две кошнице, а оптуженом М. још и то што је старији малолетник. Од отежавајућих околности узео је само поврат из § 76./П. к.з. за оптуженога Ш, јер је исти у 1935. год. био осуђиван због дела крађе из § 314./1 к.з. са 7 дана затвора, коју је казну издржао пре овога садањег дела; па је према нађеном стању ублажио казну сходно § 71. тач. 4. к.з.; и исту изрекао као у диспозитиву, само за оптуженика Р.; М. то није могао учинити због тога што тач. 3. § 30. к.з. не предвиђа ублажавање и казне строгога затвора". Против овакве пресуде Окружног суда, изјавио је ревизију Државни тужилац у Прилепу, у којој је напао пресуду због неприхваћања његове квалификације, на име да се ради о делу из § 316. тач. 1. к.з., а никако о преступној крађи из § 314./1. речен. 1. к.з. како је то суд нашао; јер да су оптуженици из вештачки ограђеног простора—пчеларника, проваљивањем ограде (ломљењем колаца) провлачили се и однели односне кошнице са медом. Даље у ревизијским наводима истиче: „Оваква погрешна квалификација дела од стране Окружног суда имала је за последицу и то, да се према оптуженом М. као старијем малолетнику у смислу § 30. тач. 3. к.з. морала применити строжија врста казне ;— строгог затвора, док је према Т. Р. као пунолетном примењена блажија казна — затвор; што свакако не би било, да је суд прихватио квалификацију Државног тужиоца". Касациони суд у Београду, цитираним својим решењем, одбацио је ревизију Државног тужиоца, као неосновану, сходно § 345./П. из ових разлога: „Ценећи ове ревизијске наводе Касациони суд је нашао да су неосновани и да је квалификација Окружног суда правилна; јер је чињеничким.