Branič

532

„БРА1 ,14"

Сама ова пресуда не би у том случају дејствовала нелосредно и према уживаоцима заостазштине, већ би она имала последице према интересима уживалаца само ако би наследник то хтео, кад се има у виду, да се наследник примио наслеђа без пописа и да је услед тога наслеђа и његова имовина једна имовинска маса из које има да се наплати наследникова обвеза по овој пресуди. Зато је први суд правилно нашао, да је тужилац овлашћен да одустане од тужбе и од тужбеног захтева само у погледу тужених Драгише и Лепосаве и да се може донети пресуда због изостанка према туженој општини и ако је други супарничар долазио на рочишта пред првим судом. С обзиром да је парнични однос између наследника, општине ваљевске, и уживалаца тужене масе однос обичног супарничарства из § 114. гр.п.п., у коме су супарнччари према противној страни толико самостални, да радње или пропуштање једног супарничара другоме нити користе нити штете, то наследнику — општина ваљевској ■— која је изостала са рочишта, не може да користи то, што је други супарничар — уживаоци — дошао на ово роччште и упустио се у спор. Исто тако општина се не може користити оним одбранбеним средствима и приговорима, које су пред првим судом употребили њени супарничари — уживаоци тужене масе и првостепени суд, доносећи пресуду само у погледу наследника тужене масе, није требао ни да се упушта у оцену ових приговора. Касациони суд је потврдио ову пресуду призивног суда. Тах. М. Ивановић, секретар Касационог судз у Београду

Вођењем спора о својини не прекида се з&старелоет права на накнаду штете. (Закључак Касационог суда у Београду од 6. октобра 1937. год. Рев. 975). У правној ствари тужиоца В. М. противу туженика Љ. Г. и ост., због накнаде штете, Срески суд у Ваљеву пресудом од 19. маја 1936. год. осудио је тужену страну на плаћање тужбеног захтева, са разлога: „Тужилац наводи да су му тужени пре две године рачунајући од дана иоднете тужбе која је уследила 6. септембра 1934. год. на своме имању „Топола" у атару села Рађева а које имање он држи по пресуди Среског суда у В. од 10. фебруара 1933. год. бр. 1824-К-41/33. покопали 48 комада шљива старих до 15. година и у пуном напону свога рода као и два комада калема и тиме починили штету у 5000 динара. Нуди доказ сведоцима: Ј. Ж., С. Р. и Р. С. На првом рочишту тужилац опредељује време када су те шљиве биле ископане и изјавио је да је то било у пролеће 1932. год. и то после пријаве пресуде суда општине грабовичке од 10. новембра 1930. год. бр. 3160 а за штету тражи још и за шљивин род од године 1930. на даље т. ј. од времена када су му тужени шљиве одузели. На висину оштете нуди вештаке. Моли да се тужбеном тражењу удовољи и тужени осуде на сношење трошкова. Тужени моле да се тужба одбије са трошковима и приговарају да су шљиве биле старе, изношене и неспособне за род па према томе тужилац на шљивином роду није ништа оштећен и ако би тужилачка страна шљиве сама посекла. Оштета је претерана и нуде на горе наведену околност саслушање сведока Р. С., Г. Ж. и Р. С. а саслушање вештака на висину оштете. Коначно тврде да је тражење штете застарело јер су све шљиве биле посечене 1930. год. што ће доказати сведоци Р. С. и Д. Ч. као и Г. В. па је тужба поднета по истеку рока наведеног у § 939. г. з. за Краљ Србију. Неоспорно је да је земља где су шљиве посечене била пресудом овога суда од 10, фебруара 1933. год. бр. 1824-К-41/33. досуђена у својину тужиоцу. После тога изјавише тужени да су посечене шљиве за које се тражи накнада биле засађене на гранкчном земљишту које припада туженој странци и на коме су такође постојале шљиве које су посечене те моле увиђај на лицу места на којем траже да се води рачуна и о томе. Пита се где су стајале те шљиве, да ли је тужба благовремено поднета т. ј. да ли је тражење за оштету застарело или не а коначно колика је оштета.