Branič

ШАЉЕМО ИХ НА РОБИЈУ СВАКОГ ДАНА

58?

карактеристичне речи једног провалника у Сарајеву, који је по изреченој пресуди довикнуо судијама: кад будем пуштен са робије доћи ћу код вас да ми дате посла! — А према онима што краду мада их на то не гони беда треба још више пооштрити постојеће казне, ово би нарочито требало учинити према крадљивцима и утајивачима општих добара. На овом месту се поставља једно ново питање: Какве су наше социјалне установе? Колико је мало праве савесности код нас свију, види се добро из тога што ми, по критеријуму кога смо стекли живећи у оваквом свом друштву, сматрамо разне добротворне установе као одличне плодове своје културе. Међутим у суштини и најчешће ова добротворна друштва деле милостињу у оделу и храни. Изгледа ми сувишно скретати пажњу на то, како се мора осећати човек који је доспео дотле да води живот на милостињи, јер ова пружена ма у којој форми, понижава и деморалише. Ја овде нипошто не нападам ове установе нити ускраћујем признање њиховим творцима, већ само констатујем да оне нису решење које заједница дугује својим члановима. Против оваког начина помагања не говоре само они занесењачки обзири према човековом достојанству него у много већој мери бојазан да ће се људи научити злим навикама и постепено губити прегалаштва, Узгред треба још само толико напоменути да су горње установедело поединаца, оне су индивидуални акт племенитих људи и располажу скромним сретствима и остају изван оквира рада организованр заједнице. Са економског гледишта њихов рад има миним вредносг јер издаци које чине не иду у производне сврхе. Куд и камо би било боље када би та друштва рецимо, платила радну снагу каквом слабијем привреднику док штогод ствара, тако, да овај сва своја сретства унесе у посао јер би му радници већ били плаћени, а сами пак радници уместо милостиње добијали би од хуманих установа своје зарађене наднице. У Београду постоји једно друштво новијег датума које се ипак издваја од осталих а покренули суга опет неколицина људи, те и оно доноси онолико спасења колико су његови организатори у могућности да му посвете пажње и да својим личним настојањем упосле по неког осуђеника кад се врати са робије. Оно се стара да осуђеник после издржане казне не остане беспомоћан и на улици и тако му помаже да се снађе бар у првим данима после затвора који су уједно за њега и најтежи. Ово је добар путоказ шта треба да чине држава и општине и то на првом месту према онима што уопште нису још починили кривично дело, али су доспели дотле да га морају извршити ако им се не пружи могућност да раде. Јесте, потребно је установити такве уреде у које ће долазити невољници и отЕорено рећи: моје стање је такво да ћу морати да крадем ако ми се не нађе посао. Таква надлештва морали би водити способни и вешти људи, тако да она буду довољно ефикасна и не добију спорост бирократских установа. Ови уреди би морали одржавати што тешње везе са приватним послодавцима и бити вазда добро обавештени о приликама у свим крајевима земље у погледу радова и потребе за радном снагом те да појављеног несрећника одмах уведу у посао који му одго-