Branič

594

„Б Р А Н И Ч"

По § 27, Зак. о адвокатима странке могу уговорити да па име награде адвокату припадну и трошкови, које суд досуди странци, (Пресуда Касационог суда у Београду од 22. новембра 1938. год. Рев. 1380). У правној ствари М. Д. противу туженика Т. 3. и Ј. К. због адвокгтске награде, Окружни суд за град Београд пресудом од 15. јула 1937. год. По 677/36—14. осудио је туженика на ллаћање са разлога: „Тужилац у својој тужби навео је следеће: Тужени Т. 3. и Ј. К. имали су спорни одкос са Б. С. због кога су поднели кривичну пријаву Државном тужиоштву противу С. за дело кривоклества. Одбрану својих права из овог односа тужени су поверили тужиоцу и овластили га да их до краја заступа. На име награде за труд тужени су тужиоцу обећали, за случај да се овај кривични спор сзрши повољно по њих, 9.000,— дин. и сав трошак са дангубом што им суд досуди од противне стране, а за случај да се спор сврши неповољно тужени су се обвезали да тужиоцу плате свега 1.000.— дин. Даље тужилац наводи да је кривични спор окончан на штету Б. С. извршном пресудом, којом је С. осуђен на казну затвора и да плати прив. учесницима, дакле туженицима у овом спору, на име претрпљене штете 61.000.— дин. и иа име трошкова 5.000.— дин. Према овоме туженици су били дужнн да тужиоцу плате 9.000.— дин. на име награде и 5.000.— дин. на име досуђених трошкова, свега 14.000.— дин. Доцније су туженици овластили тхжиоца да њихово потраживање из кривичног спора против С. обезбеди, што је он и учинио, стављајући предбележбу заложног права на непокретно имање и забрану на покретности и примања осуђеног С. За стављање предбележбе и забране тужилац је сам платио таксу за туженике у износу од 1.407 дин. па је тужбом тражио да суд досуди ону и оиолику суму, која је туженицима досуђена на име трошкова за ове послове око предбележбе и забране, а на име суму у ^износу у 1278 дин. Тако је тужилац истакао тужбени захтев према туженицима у укупном износу од 16.685.дин. и предложио да суд осуди туженике да му ову суму плате, тражећи трошак по трошковнику. Туженици 3. и К. преко свога заступника, у одговору на тужбу и на усменим расправама навели су, да је њих тужилац заиста заступао по њиховој тужби противу С. и да су се они обвезали да му плате 9.000.дии. за случај да добију кривични спор противу С. односно 1.000.— дин. ако спор изгубе. Међутим оспорили су тужиоцу право на суму у 5.000.која им је на име трошкова досуђена у спору противу С. и наводе, да они са тужиоцем нису уговорили да њему припадне и сав трошак са дангубом, који им буде досуђен на штету Б. С. и да им тужилац није прочитао део записника од 21. јуна 1934. год. у коме се о овоме говори. Што се тиче обезбеђења истакли су, да су они тужиоца овластили да ради на обезбеђењу, али су, у погледу такса одобрили свега суму од 720 дин. Па како тужилац своје тужбено тражење у висини преко 9.000.— дин. није ничим доказао туженици су предложили да се тужба одбаци као неумесна. Трошак су тражили. Ценећи наводе обеју парничних страна, по спроведеном доказном поступку, суд је нашао: Записником од 21. јуна 1934. год. приложеном уз припремни поступак бр. 7 и саслушањем тужиоца као странке под заклетвом утврђено је, да је између туженика 3. и К. с једне и тужиоца Д. с друге стране,, склопљен писмени споразум о томе, да туженици плате тужиоцу 9.000.дин. и сав трошак и дангубу што им суд досуди од противне стране у њиховом кривичном спору противу Б. С. Ову обавезу туженици су дали тужиоцу као адвокатску награду за његово заступање у спору против помснутог С. за случај да се овај спор оконча у корист туженика. Из извршног решења Касационог суда Кре 1100/36 приложеног у цитираном припремном поднеску види се да је кривични спор против С. окончан у корист туженика и да је туженицима по том спору поред накнаде штете у 61.600 дин. досуђено на име трошкова 5.000 дин. Према томе, тужиоцу Добзиром на поменути споразум и на успешно окончање спора противу С. а с погледом на § 27. Закона о адвокатима припада укупно 14.000 дин. као уговорена награда за поменуто заступање. Из закључка Среског суда за град Београд Д. н. Бр. 6247. од 27. ав-. густа 1936. год. и решења истог суда Сп. бр. 8922. од 7. септембра 1986