Branič

20

,Б Р А Н И Ч*

своје странке и са њом саосећао. Са ретком марљивошћу он је тако рећи микроскопски улазио у танчине спорнога случаја и када га је тако проучио он се је трудио да му да правну конструкцију и нађе законски пропис, под који ће га подвести. Пре него што ће донети свој суд и предузети акцију, он је увек тражио потврду свога мишљења из дела чувених аутора на пољу Приватног права. Његов најомиљенији саветник, ја то добро знам, био је Еренцвајг са својим системом приватног права. Али он није био једини. Код контроверзних питања он је проучавао и дела других писаца, од француских Планиола и Бодри-Лакантинери-а, а од немачких писаца Енекцеруса, Кипа, и Волфа, писаца уџбеника немачког грађанског права. Он се је често служио и делима руске правне литературе, која је такође заступљена у његовој пробраној и богатој књижници, па ми је често изражавао своју радост и изненађење, када би у њима наишао на сличности у установама рускога и нашега националнога права као делове словенске правне заједнице. Као што видите, он је успео да се служи оригиналним делима из француске, немачке и руске правне литературе, савладавши те језике у своме кабинету у Београду. Најбољи доказ, да је он пратио новине у правној књижевности јесте и то што је он можда међу првима код нас набавио најновији коментар аустријскога приватног права, обрађен од савремних аустријских теоретичара и практичара у издању Др. Хајнриха Кланга. Тако обдарен и обогаћен знањем и искуством, његово је мишљење тражено у свима већим стварима. Он је био правни конзулент наших привредних и других установа, а радо је и предусретљиво давао своја мишљења и својим колегама по стварима које су њих интересовале. О нашој правној књижевности и законима не треба да говорим. И ако се са њима саживео, он је ипак, како се наш претседник коморе г. Симић у посмртној речи изразио, готово први од нас проучио ново законодавство да је то било за чуђење. У односима према суду он је био недостижан. Његови поднесци, а нарочито правни лекови, у којима је он бранио своју тезу или комбатирао судску одлуку и мишљење противниково у парници, јесу ремек дела и по форми и по садржини. Ти његови састави одликовали су се пре свега спољашњом обрадом, они су били, како би се казало, и умивени и очешљани, јер је на форму полагао исто толико као и на садржину. Још док се код нас није ни мислило на рецепцију аустријског парничког поступка, он је судовима предавао своје писмене саставе у облику који је данас уведен. То ми је једном у разговору сам истакао уважени претседник Апелационог суда г. Милош Јовичић. Пазио је педантно на поступање, кад је оно везано за рок. Када је требало у року обавити какву радњу а нарочито када је требало изјавити правни лек, он није чекао последњи дан рока већ је одмах по пријему судске одлуке радио правни лек и предавао га а често је имао и готов правни лек пре него што је и примио одлуку, када је знао да ће она бити неповољна по његовог клијента. Због те своје уредности, он никада није имао