Branič

СУДСКА ПРАКСА

43

остати и за случај да нису остајала код оца стављао овоме у дужност да их издржава а које издржавање је, по тужби ипак одређивао редовни грађански суд у редовној парници с обзиром и на пропис § 119. грађ. зак. који нормира дужност родитеља за издржавање деце у § 119. пом. зак. предвиђена је обавеза оца да издржава своје малолетно дете, а после њега мајка. Овај зак. пропис садржи основ за тражење издржавања, а не основ за примену ванпарничног поступка. По овоме зак. пропису издржавање се може тражити само пред редовним судом. Према овоме примене § 264. в. п. нема места обзиром да грађ. зак. не садржи пропис за примену ванпарн. поступка чија је примена овим условљена по § 27. у в. п. Стога ни Срески суд није могао одредити издржавање по ванпарн. поступку која одредба по коме се иста може засновати не важи на територији где важи грађ. зак. за Краљ. Србију. Из ових разлога суд није могао да прихвати разлоге рекурса, по којима изгледа да је довољно, да у грађ. законику постоји само основ за обавезу издржавања, па да је срески суд по ванпарничном поступку надлежан да одреди издржавање, већ је потребно да постоји и основ за примену ванпар. поступка па да би се овај могао применити. Такав случај предвиђа § 117. аустр. грађ. зак., а не и § 119. срп. грађ. зак. по коме се има расправљати и одлучити. Стога је решење Среског суда у Врању, који се је огласио ненадлежним да по ванпарн. поступку донесе одлуку, на закону основано и као такво се има потврдити а рекурс одбити — § 13. в. п. у в. § 21. в. п. и § 620. гр.п.п." По рекурсу тужиље, Касациони суд у Београду закључком од 17. августа 1937. год. Рек. 411, укинуо је закључке оба суда, са разлога: „Испитујући закључак рекурсног суда у смислу § 620. гр. парн. пост. у в. § 21. в. п. поводом рекурса предлагача, Касациони суд је нашао: Основан је навод рекурса да су нрви и рекурсни суд дали погрешну правну оцену по питању надлежности ванпарничног суда за одлучивање по овом предмету. Ово стога, што је по § 264. од. II. в. п. старатељски суд надлежан за одређивање малолетног детета, а по чл. 27. в. п. до ступања на снагу јединственог грађанског закона, примењиваће се прописи ванпарничног поступка који се односе на негу, васпитање и издржавање малолетне деце само у толико, у колико за њих постоји основ у прописима грађанског права, које важИ у појединим подручјима Краљевине. Како се у овом случају имају применити прописи грађанског закона за Краљевину Србију, који у § 119. прописује, да је све трошкове око издржавања и васпитања деце дужан сносити у првом реду отац, према чему у грађанском праву, које важи у овом подручју Краљевине, постоји основ за тражење и одређивање издржавања, те се у смислу наведеног прописа уводног закона за ванпарнични поступак у овом конкретном случају имају применити прописи ванпарничног поступка, по коме је старатељски суд надлежан за одређивање издржавања малолетне деце. Не стоји разлог рекурсног суда да је по чл. 27. увп. за примену ванпарничног поступка потребно да прописи грађ. права који регулишу питање издржавања детета садрже и формално-правну одредбу да се питање издржавања деце решава у ванпарничном поступку, јер то чл. 27. увп. не садржи, а прописима грађанског закона, који се у овом случају има применити, није наређено да се издржавања малолетне деце може тражити само у редовној парници, како то рекурсни суд погрешно наводи. Стога је рекурсни суд потврђујући одлуку првог суда погрешно нашао да у овом случају има места примени § 264. од. П. в. п., и да за одлучивање по овом предмету није надлежан ванпарнични суд, те је оваква одлука рекурсног суда у очитој опреци са законом — § 15. в. п." Изјава замерке није формалне природе већ ако се иста, по § 260. грађ. парн. пост. о повреди поступка не изјави онда се странка не може више жалити на ту повреду. (Пресуда Касационог суда у Београду од 16. септембра 1937. год. Рев. 1214). У правној ствари С. М. противу С. ж., због меничног дуга, Трговачки суд у Београду пресудом од 30. октобра 1936. год., осудио је туженика да тужиоцу плати 12.000.— дин. главног меничног дуга, са разлога: