Branič

„Б Р А Н И Ч"

„На менични платни налог који је издао овај суд својим закључком од 28. септембра 1934 год. и којим су били осуђени да тужиоцу солидарно плате 26.000.— дин. туженици В. и С., — туженици су заједнички истакли следеће приговоре: а) Да В. као неписмен утужену меницу није потписао нити да Је кога овластио да га потпише: б) да је меница издата тужиоцу као гаранција за мираз који су туженици имали дати својој ћерци односно сестри а тужиочевој жени а да је тај мираз у стварима, готовом новцу, и у једној, на тужиоца пренетој хипотекарној тражбини, исплаћен. в) Да је утужена меница испуњена противно споразуму у толико што је испуњена на већу суму од 15.000,— дин. што је испуњена са роком плаћања у 1933. год ,у место у 1935. год. што је као место плаћања означен Београд. г) Да тужилац није легитимирани власник менице пошто му је меница дата као мираз за који се претпоставља заједнички живот супружника, што код тужиоца није случај пошто је своју жену отерао. д) Да нису примили од тужиоца никакву противвредност. Сам туженик С. приговорио је још и следеће: ђ) да је као трасант испао из обавезе пошто менични протест није уредан; е) да је потпис услужан и да би због тога тужилац могао од њега тражити наплату, тек ако не добије кредит — новац од главног дужника акцептанта, или кога другога; и ж) да из опрезности пориче потпис на меници. У поднеску од 15. октобра 1934. год. ред. бр. 6 обавестио је суд пуномоћник туженог С. Ј. који је предње приговоре суду и поднео, да је он пуномоћник само туженика С. а не и туженика В. и да су поднесени приговори уложени само у име туженога С. На тај начин остао је исти менични платни налог неприговорен од стране туженика В. Иа расправи од 30. октобра т. г. тужилац је свео тужбено тражење _на 12.000 дин. са споредностима. Изведени су сви предложени докази а за резултат истих странке се упућују на расправне записнике. Тужилац је тражио парничне трошкове по трошковнику који је приложио а туженик по умерењу суда. Расмотривши у смислу § 368 гр. п. п. проведене доказе и наводе странака суд је нашао да су сви истакнути туженикови приговори неумесни и недоказани па их је као такве одбио, а менични платни налог, с обзиром на свођење тужбеног захтева на 12.000 дин. и на основу §§ 501. и 647. гр. п. п. делимично је укинуо до висине сведеног тужбеног захтева. Приговор под а) неумесан је пошто су меничне обавезе по § 7. мен. зак. самосталне, те би менична обавеза приговорача С. стајала и поред евентуалне неваљаности обавезе другог меничног обвезника В, Но и обавеза В. је ваљана пошто је он на записнику од 29. марта 1935. год. код Среског суда у Обреновцу признао да је био овластио своју кћер М. да га на утуженој меници потпише и пошто је тај потпис признао за свој. Приговор под б) туженик ничим није доказао. Но и да је туженик доказао да је дужник В. пренео на тужиоца интабулисано потраживање, ипак тиме неби било угашено тужиочево право на наплату из ове менице односно не би тиме била угашена обавеза туженика по овој меници, гшшто ничим није доказао да је тужилац примио. и прихватио на име исплате дуга овај пренос а тужилац то спори, јер се дуг без пристанка повериоца не може ничим другим исплатити до оним чиме је уговорен, а у конкретном случају се дуг има исплатиги готовим новцем, — §§ 883. и 884. грађ. зак. С обзиром на то што је тужбени захтев сведен на 12.000 дин. отпада и приговор да је меница исплаћена на тај начин што је приговорач.. дао жени тужиочевој а својој сестри спаваћу собу, пошто је давањем ове собе и суме од 3.000 дин. у готову, што тужилац признаје, меница остала у важности још за 12.000 динара. Ни приговори под в) нису ничим доказани те су као недоказани одоиЈени. Приговор односно означења места плаћања чак и да је доказан не би оио ни од каквог утицаја по пресуђење овога спора, пошто једна "оследица његова: евентуална месна надлежност овога суда, није истакнута у приговорима, те би овај суд и под претпоставком дакле да је доказано да Је на меници место плаћања: Београд означено противно спо-