Branič

СУДСКА ПРАКСА

оазуму, с обзиром да ненадлежност суда није истакнута — остао надлежан за пресуђење овога спора — §§ 101./1У. и 334. гр. п. п. Приговор под г1 исто де тако недоказан. Противно тврђењу у овом приговору, а зима сведока И. Ј. и В. Ј. на записнику код Среског суда у Обреновцу П71 29 марта 1936. год. као и саслушањем самог тужиоца на записнику код истог суда од 12. октобра 1936. год. утврђено је да тужилац живи у брачној заједници са својом женом М. По меничном закону пак тужилац Је уредно легитимисан власник тужене менице јер је ланац индосамената до њега неиспрекидан — § 15. мен. зак. Приговор под д) неумесан је пошто сам туженик тврди да Је меница била дата тужиоцу као мираз, а у том случају му и не припада никаква противвредност. . . Пригозор под ђ) неумесан је јер е менични протест који је тужилац изискао благовремен и потпуно уредан. Приговор под е) је неумесан јер су обавезе меничних дужника солидарне § 46. мен. зак. и пропис из услужности може се приговорити само ономе коме је меница потписала, у овом случају туженику В. Најзад приговор под ж) отпада с обзиром на то што је тужени пред Среским судом у Н. Саду, на записнику од 31. октобра 1935. год. признао оспорени потпис на меници за свој". По приговору туженика, Апелациони суд у Београду пресудом од 12. априла 1937. год. Пл. 25, потврдио је пресуду Трговачког суда, са разлога: „Не стоји призивни навод под 1, да поступак првога суда има оитних недостатака, који су спречили да се ствар исцрпно претресе и оцени јер је први суд извео све понуђене доказе и по свом уверењу нашао да су истакнути приговори неосновани, нарочито приговор у погледу меничне обавезе призиватеља С. с обзиром на неваљаност обавезе другог меничног обвезника В. У том делу први суд је дао довољну и тачну оцену обавезе призиватеља С. да је она и без ^бзира на ваљаност обавезе другог обавезника В. пуноважна, јер је самостална према § 7. мен. зак. са којом се оценом слаже и призивни суд. Не стоји ни приговор под 2 призива, на име, да је повређено начело непосредности поступка, јер је први суд у циљу проналажења материјалне истине, а по предлогу парничара донео доказни закључак ради извођења надлежности доказа, и доказ саслушања В. ж. као странке путем замољеног суда у Обреновцу и на том записнику од 19. фебруара 1935. год. странке том закључку нису приговориле нити ставиле замерку, због чега је и призиватељ упуштајући се у даље расправљање без замерке према § 260. г. п. п. изгубио право да се због те замерке призива. Исто тако не стоји ни призивни навод под 3, да је меница исплаћена давањем тужиоцу намештаја у вредности од 10.000 динара и новцем у износу од 3.000 дин. јер је ту околност признао и тужилац, па због те исплате и свој тужбени захтев свео на 12.000 дин. што је први суд довољно и јасно образложио у нападнутој пресуди". По ревизији туженика, Касациони суд у Београду пресудом од 16. септембра 1937. год. Рев. 1214 потврдио је пресуду Апелационог суда, са разлога: „Да не стоји ревизијски разлог из тач. 2. § 597. у в. тач. 2. § 590. гр. п. п. на који донекле упућује заступник туженика С. у тач. 1. ревизијског писмена, јер по нахођењу Касационог суда, чињеница што странке нису саслушање истовремено и пред истим судом, није могла спречити да се ова правна ствар исцрпно претресе и темељно оцени. Према томе призивни суд је правиљно поступио, кад је одобрио поступак првог суда, к Л- В л ° У толико п Р е > што туженик није изјавио своју замерку у смислу 9 260. гр. п. п. на доказни закључак, којим је наређено да се саслушање странака обави код другог замољеног суда. Са горе изнетих разлога не стоЈе ни наводи улагача ревизије у тач. 2 ревизионог писмена, да не стоји навод анелационог суда да нема право нападати недостатак првостепеног поступка, за то што није учинио замерку на закључак првог суда од 19. фебруара 1935. год. да се странке испитају преко замољеног суда и што ревизија сматра да је замерка формалне природе, а потпуност или непотпуност поступка не зависи од замерке, него зависи од доказног материјала, који се прикупља и по службеној дужности. Овај навод ревизији не стоји за то, што је у § 260. гр. п. п. изриком предвиђено,