Branič

ГРАЂАНСКИ ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК итд.

прописа у чињеничном стању тај недостатак законског минимума потребно утврдити. У оба случаја било да је уговор продаје-куповине са правом на откуп или реум, суд је био дужан да донесе и одлуку о повраћају новаца датих тужиоцу, јер по § 915. I р. зак. при раскиду уговора ствар се враћа у пређашње стање по коме повраћај датог новца бива као последица самог раскинућа. Са наведених разлога, а на основу § 597. т. 3. и 4. Гр. п. п. у вези § 604. од. 4. Гр. п. п. Касациони суд је донео диспозитивну одлуку". По пријему предмета са наведеним закључком Касационог суда, Апелациони суд у нејавној седници дана 27. септембра 1928. г. Пл. 220/38. донео је овај закључак: „Да се призив тужилачке стране уважи, нападнута пресуда Окружнога суда у Ужицу од 2. децембра 1937. год. По. 18/37. укине и предмет врати првоме суду на поновно расматрање и одлуку", — са разлога: „Кад се из акта спора види, да је тужилачка страна тужбом својом и у току првостепеног поступка захтевала, да суд пресудом својом раскине уговор о реуму, закључен између париичара у 1925. год. а тужена страна истицала, да овде није у питању уговор о реуму, већ уговор о купо-продаји, — па су обе стране у овоме смислу поднеле и доказе, — онда је првостепени суд био дужан да утврди, да ли су парничари закључили уговор о реуму или уговор о куповини и продаји са правом откупа у см. §§ 661. и 662. Грађ. зак. Истина првостепени суд у разлозима своје пресуде налази, да је између уговорних страна закључен уговор о реуму, али не даје детаљније образложење, из кога доказа и зашто изводи, да је спорни уговор зајам—реум. Тим пре, што исправе, поднете у спору, тврде једно, док сведоци противно установљују, — па је потребно ово питање прецизно расправити. Исто тако суд је погрешио, када се није упустио у утврђивање величине недостатка законског минимума, који тужилачкој страни недостаје до оног износа, кога штити пропис § 471. Г. с. п., будући да се заштита из § 471. тач. 4. Г. с. п. односи само на онај простор земљишта, који тужиоцу недостаје, те се и закључени уговор — био он уговор о реуму или уговор о купопродаји — може раскинути само у том делу, а не у целини, како то тражи тужилац. У оба пак случаја, односно било да је у питању уговор о купо-продаји са правом на откуп или реум, суд је био дужан да донесе и одлуку о повраћају новаца датих тужиоцу, јер по § 915. Грађ. зак. при раскиду уговора ствар се враћа у пређашње стање, те повраћај датог новца наступа као последица самог раскинућа. Па када суд није поступио онако, како је био дужан да учини, онда његова пресуда није на закону основана и зато је призивни суд, уважавајући призивне наводе, исту укинуо — § 571 тач. 9. Гр. п. п.