Branič

ГРАЂАНСКИ ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК итд.

Према чињеничном стању у првостепеној пресуди утврђено је, да је тужилац у 1925. год. дао спорно имање туженику у реум за 1200 динара с тим, да он — тужилац има право повратити ових 1200 дин. туженику до 1928. год. и узети земљу, а упротивном да туженику остане у својину спорна земља. Ови чињенични наводи утврђени су исказима испитаних сведока тужилачке стране, а поред тога и признањем тужене стране на расправном записнику од 2. децембра 1937. год., које је чињеничне наводе суд у смислу §§ 423., 362. и 368. Гр. п. п. ценио по своме слобод ном уверењу и нашао да су они истинити, наводећи разлоге зато. На овако утврђено чињенично стање позвао се и призивни суд при доношењу своје пресуде — §§ 592. од. I. и 594. од. II. Гр. п. п. По § 362. Гр. п. п. чињенице, које тврди Једна странка, не треба доказивати, уколико их је противна странка изреком признала на усменој расправи. Па кад је сама тужена страна тврдила сагласно са тужиоцем, да је до спорног имања дошла по основу реума од тужиоца, онда се не може никако прихватити разлог Касационог суда, да први суд није дао детаљније образложење из којег доказа и зашто изводи да је спорни уговор зајам—реум, а не уговор куповине и продаје са правом откупа из §§ 66. и 662. Грађ. зак., кад сведоци тврде једно, а исправе друго. Овај разлог Касационог суда стајао би само онда када не би било изречног судског признања тужене стране, да је до спорног имања дошла по уговору о реуму, који је чињенични навод суд у смислу §§ 362. и 368. Гр. п. п. морао сматрати за истинит пошто је сагласан са гврђењем противне стране, јер је диспозитивно право саме странке да призна једну чињеницу па ма била и штетна по исту. Ово утолико пре што се овим признањем не тангира јавни интерес, у ком случају оно за суд не би било обавезно. Дакле, први је суд био принуђен да прими као истинита тврђења тужилачке странке, да је спорно имање дала туженику у реум, а не продала, пошто је ово признала тужена страна, јер други доказ о томе није ни дозвољен према § 362. Гр. п. п. Парнични суд ценио је и поднете исправе од тужене стране, на које се позива Касациони суд, и дао је разлоге зашто није етекао уверење да је истима утврђено, да је у конкретном случа ЈУ У питању уговор куповине и продаје, а не уговор о реуму. Ове исправе без сумње су приватне исправе из § 390. Гр. п. п., против којих је допуштен противдоказ. Па кад је тужилачка страна истакла противдоказ против ових исправа саслушањем сведока Н., коме се противдоказу противила тужена страна, признавајући чињенице које би имао да сведочи сведок Н., — онда Ј е суд по § 368. Гр. п. п. по својој слободној оцени ценио доказну моћ ових исправа и нашао, да овим исправама није утврђено да је туженик дошао до спорног имања на основу купоаине, без обзира на оно што се у истима тврди. По § 597. тач. 3. Гр. п. п. оцена доказа, односно чињеничних навода од стране призивног суда не може бити предмет побијања, јер суд доказе, односно чињеничне наводе цени по своме слободном уверењу уколико законом што друго није наређено