Branič

„Б Р А Н И Ч 1

§§ 368. и 362. Гр. п. п.; а слободно уверење суда уопште се не може нападати ниједним правним леком па ни ревизијом. Према томе Касациони суд као ревизијски суд везан је за оно што је утврђено у призивној пресуди, па макар оцена доказа, односно чињеница призивног суда била и погрешна, јер утврђена чињеница у првостепеној пресуди, односно призивној пресуди очигледно нису у противречности са парничним списима првога или другога суда. По § 843. Грађ. зак. уговор о реуму је дозвољен, али побочни уговор уз уговор о реуму, који предвиђа у случају неисплате — повратка узете суме повериоцу до реченог времена •— да залога — земља остане у својину повериоцу, — не важи. Па кад је према наведеном утврђено, да је тужени дошао до спорне земље по уговору о реуму, онда побочни уговор уз овај уговор о реуму по коме туженику има да остане у својину спорна земља, ако му тужилац не врати узетих 1200 динара до краја 1928. год., — по наведеном законском пропису не важи. Стога је, мислим, призивни суд правилно пресудио кад је удовољио тужбеном тражењу. Без сумње првостепени суд је погрешио кад није на основу утврђеног чињеничног стања у својој пресуди удовољио тужбеном тражењу, а тужиоца на основу § 915. Грађ. зак. осудио да врати туженику узетих 1200 дин.; а призивни је суд погрешио што није и тужиоца осудио да врати туженику 1200 дин. по иаведеном законском пропису. Међутим, овај недостатак призивне пресуде могао се допунити и без ништења исте од стране Касационог суда према § 604. Гр. п. п., пошто допуна поступка према утврђеном чињеничном стању није била потребна. Што се тиче питања да ли је у конкретном случају повређен § 471. Гр. п. п. — мислим, да је то сасвим ирелевантно с обзиром на призивну пресуду, којом је утврђено да је у питању уговор о реуму, а не о куповини и продаји. Ово тим пре кад се тужбом тражи раскид раније склопљеног уговора о реуму, а не закључује се уговор па да суд води рачуна по званичној дужности о § 471. Гр. п. п. као пропису јавноправног карактера. Исто тако неможе се побијати оцена доказа ни ревизијским разлогом из тач. 4. § 597. Гр. п. п., те, мислим, да је позивање Касационог суда у свом закључку и на овај ревизијски разлог неосновано, јер се пресуда призивног суда не оснива на погрешној правној оцени ствари према утврђеном чињеничном стању у истој, које је чињенично стање обавезно и за ревизијски суд, па је, према томе, и оцена доказа призивног суда обавезна за ревизијски суд. Ревизијски разлог из тач. 4. § 597. Гр. п. п. стоји, по моме мишљењу, само утолико што призивни суд на утврђено чињенично стање у својој пресуди није применио и § 915. Грађ. зак. т. ј. што није осудио и тужиоца да поврати туженику 1200 дин., те је Касациони суд утолико могао преиначити призивну пресуду у смислу § 604. Гр. п. п. и тако правилно применити материјални закон на утврђено чињенично стање у призивној пресуди. Ово утолико пре што не стоји недостатак призивног по-