Branič
76
„Б Р А Н И Ч"
За противприродни блуд из § 285. К. з. над дететом од три године нема места примени условне осуде из § 65. К. з. Државни тужилац у Нишу оптужио је осамнаестогодишњег 3. И. што је на дан 3. маја 1937. г. извршио противприродни блуд над трогодишњим А., чиме је учинио кривично дело против јавног морала предвиђено и кажњиво по § 285. К. з. Постојање дела као и кривична одговорност окривљенога доказани су његовим потпуним признањем. По одржаном претресу, судија појдинац Окружног суда у Нишу донео је пресуду којом је окр. 3. осудио на десет дана строгог затвора условно за годину дана. Суд је признао у олакшицу следеће: признање, добро владање, малолетство у време извршења кривичног дела и пијано стање, па је нашао да у конкретном случају има места примени § 65. К. з., пошто суд сматра да ће се оптуженик убудуће уздржавати од вршења кривичних дела. Против ове пресуде изјавио је призив државни тужилац још на дан претреса, а исти је оправдао на следећи начин: „Иако у Кривичном законику имамо кривичних дела која су много опаснија по друштво и поредак уопште, и која су као таква угрожена и много тежом казном, ипак је тешко наћи и у законику и у животу неко дело које је у оволикој мери бедно, гнусно и срамно као што је дело које је опт. И. извршио над трогодишњим А. Јер: извршити насиље, извршити противприродни блуд над једним трогодишњим дететом које је неспособно да се противи и брани, значи кулминацију људске покварености, врхунац људске мизерије. И када имамо пред собом таквог једног човека, човека који нема у себи ни трунке осећања, милости, сажаљења и стида, човека који је хладнокрвно извршио једно животињско дело према једном невинашцу, онда је неразумљива и чудновата благост суда, која му је указана, јер уствари казна која му је одмерена и није казна, већ праштање које он не заслужује ни са моралног ни са законског становишта. „Достављајући овај призив — завршава државни тужилац, — молим суд да се сва акта заједно с овим оправдањем призива доставе Апелационом СУДУ у Београду, који молим да оптуженог И. за учињено дело осуди на много строжу казну, без примене § 65. К. з., коме овде нема места, на казну која би одговарала повређеном моралу и повређеним осећањима љубави нашега народа према нејакој и невиној деци". Апелациони суд уважио је призив државног тужиоца, нападнуту пресуду Окружног суда у Нишу је преиначио и окр. 3. за поменуто кривично дело казнио са годину дана затвора. * * & „Чудноватој благости суда" —- како се то државни тужилац згодно изразио — следовао је добро образложени и енергични призив његов, који је код вишега суда имао стварнога успеха. Уместо десет дана строгог затвора везаних за условну осуду, — годину дана затвора без условне осуде! Такви корективи пресуде нижега суда не смеју остати незапажени, они морају бити истакнути, како због странака у питању, — од којих једна тражи задовољење а друга заслужује примерну казну, — тако и због начелног питања о томе да ли је у конкретном случају уопште било места примени условне осуде. Међу условима који се траже за примену § 65. К. з. налази се и незнатност учињеног дела, што је законодавац са пуно разлога убацио у одељак II. § 65. К. з., чиме је зацело хтео да сасвим отклони бојазан коју је Биндинг изразио на начин који није далек од оног категоричног: „Нећемо условну осуду! Нећемо је никако!" Биндингова бојазан показује се у овом случају оправдана да оправданија не може бити, јер: да је условна осуда у питању остала неким случајем. на снази, „ кривац би могао некажњиво исмејавати закон, суд би постао предмет поруге, а оштећеник би се јавио само као збуњени сведок некажњивости" — како је то у своје време тврдио сам Биндинг. Срећом, захваљујући будном оку државног тужиоца и одличној корекцији казне првога суда од стране вишега суда, установа условне осуде није остала изиграна и профанисана, већ је окривљеног 3. снашла казна која је далеко од тога да буде драконска, иако би знатност дела у питању изискивала можда чак и драконске мере према виновнику.