Branič

СУДСКА ПРАКСА

327

љена а нарочито у конкретном случају, где је тужилачка банка по § 39./1. кенич. зак. исплатила номинални износ менице последњем индосатару Народној банци, што значи, да је тужилачка банка Народној банци уручила новац зо!епсЈ1 саиза, из чега јасно следује, да је као индосант последњег индосатара у моменту искупљења менице морала рачунати и рачунала са правом регреса према својим индосантима а које јој право да.је пропис § 48. менич. закона. Према томе, тужилачка банка се има третирати као инлосант са регресним правима према својим претходницима. Касациони суд је уважио ревизију тужилачке стране, укинуо призивну пресуду н правну ствар вратио призивном суду на поновну расправу и одлуку, са следећих разлога: „Погрешно је призивни суд нашао, да је тужба тужилачке стране застарела по § 78. од. III. меничног закона. Кад се из утврђеног чињеничног стања види, да је тужилачка страна реесконтовану меницу вратила у свој портфељ пре рока плаћања и благовремено изискала протест због неисплате то је она постала ималац — сопственик — менице а не индосант, како је то погрешно призивни суд нашао — §§ 3. и 15. менич. зак. По нахођењу Касационог суда а према горе изложеном, застарелост тужбе тужилачке стране има се ценити по § 78. од. II. меничног закона а не по § 78. од- III. истог зак., пошто овде нису у питању регресни захтеви, већ захтев имаоца менице који је благовремено изискао протест. Према изложеном стоји погрешна правна оцена — § 597. тач. 4. грпп. и ваљало би пресуду призивког суда преиначити, али како чињенично стање, које је према садржини списа меродавно за правно оцењивање ствари, није у призивној лресуди утврђено, јер призивни суд није донео никакву одлуку у погледу интереса, то је Касациони суд уважио ревизију тужилачке стране, укинуо пресуду призивног суда и донео одлуку као у диспозитиву. Закључак Касационог суда од 23. јануара 1939. г. Рев. бр. 16/39. И ако је акцептант, ш> тужби ремитента, осуђен за превару — јер је меницу, која је по споразуму имала да се употреби као гаранциона, есконтовао — ипак иоштен ималац не губи ираво наплате меничне еуме од рематента. По тражењу Задруге државних службеника у Ужицу, срески суд у У.кицу издао је менични платни налог према туженима: Видоју, као ремкненту, Бранки као трасанту и Илији као акцептанту на подиетој меницч. Противу овога платног налога учинио је приговор тужени Видоје наводећи, да је противу акцептаита Илије поднео кривичну при.јаву због дела из § 334. ст. I. крив. зак. у вези § 335. истог зак. јер је Илији спорну меницу потписао као ремитент само у том циљу да му она послужи као гаранција за благајничко место у тужилачкој задрузи али да је Илија, противно овоме, меиицу заложио и повукао по њој новац, Извршном пресудом окружног суда уврђено је постојање дела преваре извршено од стране Илије и потпис Видојев на спорној меници оглашен за неважећи у смислу § 301. крив. пос. На расправи тужилачка страна взвела је да њу не везује помеиута кривична пресуда у погледу права наплате према тужеешку Видоју с обзиром на § 16. меничног закона, јер она није учесник у кривичном делу а однос туженог Видоја и другог лица њој је непоонат Срсски суд у Ужицу пресудом од 29. јуна 1938. г. Мен. 47/37. одлучио је, да се менични платни налог, у колико се односи на туженика Видоја у целостп укине. По нахођењу суда, доношењем кривичне пресуде окружног суда, по којој је потпис туженика Видоја оглашен по § 301. кр. пост. за неважећи, што је и суд на спорној меници констатовао, судбина даље меничне обавезе туженика Видоја овим је, не само према имаоцу, већ и према другим лицима престала, слично случају као и да је угврђено дело фалсификата — § 68. менич. зак. Питање пак, да ли би се ствар у кривичном спору другојачије решила, да је и тужилачка Задруга била као учесник у овом спору, као и какве последице због ништења потписа имају да настану, чини комплекс посебних питања и одговора. Кас дсказ постоји факат, да је једном пресудом у кривичном спору, је.дан потпис на меници уништен, те се има узети, да ово важи и за друге