Branič

СУДСКА ПРАКСА

337

року није позвао, те је Борка тражила код среског суда да јој муж плати издржавање у смислу поравнања код дрквеног суда. И среСки и окружни суд одбили су тужбени захтев са разлога што жена може тражити издржавања од мужа само за време бракоразводне парнице, ако то црквени суд определи. У овом случају пак не постоји бракоразводна парница, а жена је дужна да иде за својим мужем и да живи тамо са њим, где он за сходно нађе, као што је и муж дужан кућом управљати и о жени се 'старати. Што се тиче изјаве мужевљеве, дате на записнику код црквеиог суда да ће бити дужан да жени даје издржавање, ако је у означеном року не позове преко пароха на продужење брачног живота, судови су нашли да Је она без икакве важности и утицаја на решење овог спора, јер је такав уговор по закону забрањен. По грађанском законику (§ 107.) „што год се са намерењем и опредељењем брака слаже, оно све припада супружницима као и права и дужности, нити се што противу личних права определити може". Несумњиво је да су личка права мужа старешинство у кући и захтев да жена код њега живи. Како у овом случају жена пренебрегава своје дужности и не живи код свога мужа, не може тражити ни права од истог, т. ј. да се муж о њој стара и издржава је. Касациони суд се није сложио са овим гледиштем нижих судова у погледу правног значаја изјаве мужевљеве, дате пред црквеним судом односно позива жене за продужење брачног живота и давања издржавања. Ово стога, што је баш црквени суд и био надлежан за овај случај, пошто је код њега био поведен поступак за развод брака, а затим обустављен. Како муж у смислу своје изјаве код црквеног суда није позваб своју жену преко надлежна пароха на продужење брачног живота, то је дужан да јој даје издржавање по том уговору код истог суда, који уговор није противан јавном моралу, будући да се муж и жева у материјалном погледу могу да равнају. Зато је Касациони суд укинуо обе пресуде нижих судова. Политика од 17. априла 1939. год. Кад није уговорен отказни рок локала или стана, онда је рок за отказ 14 дана. Срески суд у Шапцу, у једном конкретном случају, укидајући отказ локала, наводи у својој пресуди: „Странке су сагласне да су пре четири године закључиле усмени уговор о закупу локала без одређеног времена трајања и са закупном ценом од 100 динара месечно, и да се туженик у овом закупном добру налази од пре четири године непрекидно, па и данас. Тужилачка страна је извршила отказ 22. септембра 1938. године за 8. новембар исте године. По § 655. тач. 3 грпп. закупи, чије је трајање дуже од годину дана, могу се отказати у року од најмање три месеца. Како је утврђено да закуп спорног добра већ траје четири године, без свога уговореног рока трајања, а пошто је тужилачка страна огказ истог закупа извршила у краћем року од три месеца, то је суд нашао да тужилачка страна није извршила отказ у законском року". С овом пресудом Среског суда а по призиву тужилачке стране, Окружни суд у Шапцу није се сложио, већ је отказ локала одржао на снази из разлога: „Погрешно Срески суд узима да је у конкретном случају меродаван у погледу рока за отказ § 655. грпп., јер чл. 10. Уводног закона за грађански парнични поступак наређује да се пропнси Грађанског закона у погледу отказних рокова не мењају. Према томе, кад није случај уговореног рока за отказ, онда је меродаван пропис § 701. Грађанског закона, по ко.јему је рок 14 дана за отказ, а тај је рок у овом случају одржан". Са пресудом Окружног суда, а по ревизији тужене стране, сложио се Касациони суд у Београду, налазећи да је правно схватање призивног суда иравилно и да се на спорни случај, пошто нема уговореног рока за трајање закупа, има применити пропис § 701. Грађанског закона, који је по чл. 10. Увод. закона за грађ. парн. пост. остао у важности. Пропис § 655.