Branič

418

„Б Р А Н И Ч"

жилачке странке, то је суд на осиову § 369 Гр. п. п, одмерио тужбени захтев као у диспозитиву, имајући у виду привредну моћ тужиљину за време проведено код туженика. Са свега изложеног а на основу § 902. Грађ. зак. и §§ 368. и 514 Гр. п. п. ваљало је одлучити као у диспозитиву." Туженик В. прво је тражио повраћај у пређашње стање због пропуштеног рочишта, па је затим уложио и призив против наведене првостепене пресуде. Првостепени суд својом закључком од 29. децембра 1937. год. По 135/37 одбио је предлог тужеников за повраћај у пређашње стање, који је закључак по рекурсу туженикову потврдио Апелациони суд својим закључком од 12. II. 1938. год. Пл. 228/38 год. По призиву туженика Апелационог суда у Београду, усвајајући призив, својом пресудом Пл. 456/38 од 13. V. 1938. год. преиначио је првостепену пресуду тако, да је туженика осудио да плати тужиљи 4.000.— динара на име тужбеног тражења и т. д. са разлога: „Испитујући побијену пресуду окружног суда у границама призивних навода и предлога, по своме слободном судијском уверењу београдски Апелациони судје у смислу § 368. Гр. п.п. нашао: Правилно је првостепени суд у овом случају донео пресуду због изостанка у смислу § 492. Гр. п. п. признавајући тужиљи у основи право на накнаду. Одмеравајући пак у смислу § 369. Гр. п. п. колико је туженик дужан да накнади тужиљи за њено привређивање у његовој кући у времену од 10 година, — првостепени суд је с обзиром на привредну моћ туженикову, одмерио и сувише велику накнаду. Наиме, из поднетог уверења о имовном стању тужениковом види се да исти плаћа порезе на земљарину свега 30.— динара годишње, а да допунског пореза и нема, јер поседује само две зграде брвнаре и шталу брвнару, што све показује да је туженикова кућа врло сиромашна. Према томе, у оваквој кући где нема много земље за обрађивање, а поред туженика и његове жене, тужиља није могла имати толико посла, да би јој се награда за уложени труд, а за означено време, одмерила у оноликом износу, како јој је првостепени суд својом пресудом досудио. Ово утолико пре што је тужиља још као дете дошла код туженика, те у првим годинама није ни могла радити теже послове. Имајући све ово у виду, призивни суд је приступио одмеравању ове накнаде у смеслу § 369. Гр, п. п. и нашао, да тужиљи за време колико је у кући туженнковој провела. припада накнада у износу од 4.000.— динара, па је у овом смислу пресуду окружног суда и преиначио. Што се тиче осталих призивних навода уколико се не односе на висину тужбеног тражења, Апелациони суд налази да су исти безпредметни. Тако призивни навод под 1 био је изнесен у предлогу за повраћај ј пређашње стање и о истом је дефинитивно расправљено од стране Апелац. суда, као рекурсног. Исто тако истицање ненадлежности окр. суда у призиву под 3 неосновано је пошто је суд по службеној дужности у смислу § 39. Гр. п. ппозван да цени надлежност на основу навода тужбе, а који наводи