Branič

420

„Б Р А Н И Ч"

доказа нема (§477. гр. п. п.) то побијану пресуду није могао преиначити, већ је одлучио као у диспозитиву — § 604/14 Гр. п. п." Апелациони суд као призивни према наведеном закључку Касационог суда својим закључком од 11 фебруара 1939 год. Пл. 456/38, уважујући призив туженика, укинуо је првостепену пресуду и ствар вратио на даљи поступак по закону, наравно, усвојивши у см. § 605 Гр. п. п. правно схватање ревизијског суда изложено у горе наведеном закључку као обавезно. Као што смо напред навели, нас сада интересује одлука Касационог суда, односно правно схватање изнето у напред наведеном закључку Касационог суда, које је обавезно за призивни суд, односно парнични суд; а узгредно ћемо се позвати на правно схватање и пресуду првога и другога суда. С обзиром на чињеничке наводе у тужби и тужбени захтев — парнични суд је морао доиети пресуду услед изостанка туженика са првога рочишта, јер су били испуњени сви услови за доношење те пресуде према § 492 Гр. п. п. Суд је сматрао да су сви чињенични наводи у тужби истинити, јер они пред судом нису ничим оповргнути. Друкчије се према §§ 492 и 368 Гр. п. п. није могло поступити. Сад настаје питање: да ли је за парнични суд била ноторна чињеница, да је тужиља према чињеничком наводу у тужби трошила што од онога што је привредила у кући туженога за време док је код истог била, па да је о тој ноторној чињеници морао водити рачуна при доношењу пресуде или не. Јасно је да ова чињеница није ноторна за суд и за њу није морао ни да зна; а о њој би морао водити рачуна само онда кад се истакне од странке, а никако по званичној душности према §§ 492, 365 и 107 Гр. п. п. Према томе, кад је несумњиво утврђено, да тужиља има право на тужбени захтев, то је парнични суд у смислу § 369 Гр. п. п. одмерио тужбени захтев по слободном уверењу, јер се висина истог није могла на други начин утврдити. Ово прво стога, што је у тужби наведено, да се висина тужбеног захтева установи вештацима ако га туженик не призна, па кад туженик није дошао на рочиште — онда је законска претпоставка да је туженик признао тужбени захтев—§ 366 Гр. п. п., који је суд, нашавши да је превисок, одмерио по службеној дужности имајући у виду све познате околности из тужбе; а друго стога, што странке према § 467 Гр. п. п. није могао никако саслушати о околностима важним за одређивање тужбеног захтева, јер туженик изоставши са првог рочишта није могао више бити саслушан према §§ 208 и 492 Гр. п. п, Туженик је у скислу § 210 Гр. п. п. тражио повраћај у пређашње стање због пропуштенога првог рочишта, али је његов предлог одбијен пошто није било услова за дозволу повраћаја у пређашње стање. По призиву туженика, Аиелациони суд у Београду пресудом свога I већа Пл. 456/38 од 13 маја 1938 г. уваживши призив, преиначио је првосте.тену пресуду и свео тужбено тражење од 12.000 дин. на 4.000 дин. и т. д, са разлога напред наведених. Према § 369 Гр. п. п. Апелациони суд као суд вишег степена био