Branič

СУДСКА ПРАКСА

427

исплату целе меничне своте — дуга главног дужника, који је стварно иостојао у смислу § 14 меничног закона; да је тужилац ову меницу драгсвољно платио туженој банци, пошто главни дужник то није учинио о року исплате, али само у времену, кад је по § 52 меничног закона он тужилац — већ био испао из меничне обавезе услед неподизања протеста због неисплате од стране имаоца менице, — онда самим тим не може се сматрати да је обавеза тужиоца за исплату горње менице била забрањена, односно, да тужилац то није био дужан платити. Тужиочева воља у моменту потписивања менице била је, да он, као индосант, јамчи „за дуг главног дужника све до исплате дуга сваком имаоцу менице. Према томе и та створена обавеза јемства тужиочевог била је стварна али због тога, што ималац менице исту о року није протествовао, ова обавеза јемства у моменту исплате менице од стране тужиоца, била је, као и свака друга природна обавеза — постојала је — само што више судским пугем није могла да се остварује — §§ 8 и 10 грађ. зак. Услед овога, тужилац тиме, што је исплатио свој јемачки дуг, није исплатио нешто што није дуговао, већ једну своју природну обавезу, па како и други услов за примену § 902 грађ. зак., да се онај, који је примио новац, неоправдано обогатио т. ј. да је примио нешто, на шта по самом основу правног посла није имао права, — у овом случају није испуњен, јер је тужена банка по овој меници наплатила само оно, што јој је на основу ове исправе главни менични дужник био дужан да исплати, то с обзиром на све изложено у овом случају није ни имало места тражењу тужиоца на основу § 902 грађ. зак. да му се врати оно, што је дао банци исплатом поменуте менице, јер је само главни дужник овом исплатом од стране тужиоца неправедно обогаћен а не тужена банка". Пресуда II грађ. већа Касационог суда од 17 V 1939 год. Рев. бр. .297/39. Одлуком свога II оделења од 12 III 1930 г. бр. 3135 Касациони суд .је сличан случај расправио противно. Према правном схватању Касац. суда, израженом у поменутој одлуци, неподизањем на време регресне тужбе иотпуно се гаси обавеза преноситеља — § 141 трг. зак. — и оно, што је он, налазећи се у фактичкој заблуди, по тој угашеној обавези дао .доцније, има се натраг вратити — § 902 грађ. зак.*) Кад је се удова споразумела са наследником, да јој он на име њеног удовичког уживања плаћа одређеее месечне износе у новцу, онда, на случај неиспуњења обавезе од стране наследника, суд га може осудити на плаћање не само доспелих, него и будућих рата удовичког уживања у смислу § 502 грпп. Пок. Г. умро је 15 VIII 1925 г. и оставио за једине своје наследнике синове Бранислава и туженог Славка, који су сада пунолетни, кћери, које су разудате и удову Љубицу. У својој тужби удова Љубица навела је, да је у вршењу свог права удовичког уживања на мужевљевој заоставштини онемогућена од стране стараоца тада малолетних наследника, те је морала напустити кућу. Кад су синови постали пунолетни, она се са њима споразумно поделила. По тој деоби између ње и синова пок. Г. право њеног удовичког уживања пренето је искључиво на део имања, који је припао туженом Славку, о чему је и уговор сачињен. Тужени Славко јој је пак предложио, да јој на име њеног удовичког уживања даје сваког месеца по 450.— дин. но с тим, да ову суму могу она и Славко, према привредној конјунктури, смањити или повећати, па ако се у томе не би сложили, онда она може судом тражити своје право. Тужени Славко написао јој је у том смислу писмо, у коме се обавезује 1 , да јо.ј даје горњу суму месечно на име уживања с тим, да она може своје право удовичког ужитка остварити деобом, ако се у будуће не би могли сложити о величини месечне новчане квоте. Међутим тужени Славко јој је исплатио свега три месечне рате а затим је престао да плаћа. Због тога је предло>Љла пресуду: да она има право удовичког уживања на непокретном имању свога умрлог мужа, које је припало на део туженом Славку и да има у том циљу право, да одели половину истог а да јој ту-

*) Т. Ивановић: „Судска пракса" у 1930 г., стр. 244.