Branič

СУДСКА ПРАКСА

429

држао себи рок од три дана за подношење евентуалне ревизије, односно призива. Оптужени и његов бранитељ користили су се истим законским правом, јер су и они исти рок од три дана себи задржали. У овом року од три дана уложио је државни тужилац против ове пресуде ревизију и призив, а после њега уложили су исте правне лекове и оптужени одн. његов бранитељ. У истом поднеску, у коме је оптужени заједно са својим бранитељем најавио своју ревизију и призив окружном суду, пријавио је оптужени и то, да жели одмах да наступи са издржавањем казне робије при чему је нагласио, да се он нада успеху својих правних лекова, али чини ово нарочито из опрезности, да би му се време проведено у затвору од -првостепене пресуде до одлуке вишег суда у сваком случају урачунало у казну. Десио се случај, да је окружни суд уступио списе Оделењу Б. Београдског Касационог суда у Новом Саду а да није у вези са изјавом осуђеника донео расположење о упућивању на издржавање казне. Пре него што је Касациони суд решавао о поднетим правним лековима, државни тужилац повукао је своју ревизију, али је и надаље одржао призив. Касациони суд у Новом Саду у својој нејавној седници већа донео је решење којим ревизију оптуженог као неосновану одбацује, и призиве оптуженог и државног тужиоца одбија. Истовремено одлучила је Касаци.ја тако, да се оптуженом не урачунава у казну време, прозедено у затвору од првостепене пресуде па до одлуке Касације. Овакво своје решење мотивише Касација тиме, да се ово време по § 420 од. 2 КСП-а није могло урачунати зато, јер правни лекови оптуженог нису имали делимична успеха. Затим по становишту Касационог суда у Н. Саду „ирелевантна је у овом погледу изјава оптуженог у поднеску о изјави правних лекова, јер је он ову своју изјаву дао тек приликом изјаве ревизије, а поводом ове изјаве од стране Окружног суда у П.-у није донешена никаква одлука о режиму издржавања казне, па се има сматрати, да је оптужени за наведено време само у истражном затвору био". Мишљења смо, да је оваквим решењем Касационог суда, што у оваквом случају није оптуженом урачунао време од првостепене пресуде до одлуке Касације у издржану казну, на штету оптуженог повређен материјални закон из самог од 2 §-а 420 КСП-а. Цитирани § 420 КСП-а у свом другом одељку каже ово: „Но и време, које је лице осуђено на казну лишења слободе провело у затвору по објављењу првостепене пресуде, урачунаће се у казну, у колико је почетак извршивања казне био задржан околностима, независним од воље осуђеникове, а нарочито због тога, што су правни лек против пресуде употребила лица која су и против његове воље овлашћена. То ће се време урачунати и онда, кад правни лек, који је употребљен у корист осуђеникову, буде имао ма и делимична успеха у питању о кривици, казни и споредној казни као и у случају, у коме се пресуда поништи по § 354 и § 355 од. 1 и изрече нова пресуда, пошто је проведен нови поступак или и без овога". Дакле као што видимо, у §-у 420 од 2 КСП-а од „околности које су спречиле оптуженог у издржавању казне" у главноме предвиђена су два случаја: а) употреба правног лека мимо воље осуђеника и б) успех осуђениковог правиог лека. Међутим из стилизације § 420 од. 2 КСП-а види се одмах и то, да ова два случаја нису једина, на које је законодавац у овом свом пропису мислио. И граматично, а и логично тумачење закона указује ка то, да су ова два случаја само примера ради а никако не таксативно наведени. „ .... нарочито због тога, што су правни лек... употребила лица ... против воље осуђеиикове". „То ће се време урачунати и онда, када правни лек употребљен у корист осуђеникову буде имао ма и делимична успеха ...". У овом случају околност, која је спречила осуђеника у томе, да наступи издржавање казне био је у ствари пропуст првостепеног суда, који поред изјаве осуђеника овога није упутио на издржавање казне.