Branič

434

„Б Р А Н И Ч

штамгш у погледу надлежности за расматрање одлука нижих судова предвиђа само у II од. чл. 84 надлежност апелационог суда за расматрање решења о сгављању под суд, а у чл. 90 само вели, да се жалбе и незадовољства против решења и пресуда нижих судова изјављују вишем суду према надлежности, не одређујући који је то виши суд. Према томе појам,. вишег суда, одређује закон о крив. суд. пост. чије одредбе према чл. 95 Зак. о штампи остају у свему у важности, у колико Закон о штампи није што изрично другче наредио, али то не могу бити одредбе закона о крив. суд. пост. који је некад важио него закон који је сада у важности, на који упућује чл. 95 Зак. о штампи; те то нема никаквог утицаја што је у чл. 90 Зак. о штампи употребљена реч незадовољство, који правни лек садашњи крив. суд. поступак не предвиђа. Правна природа правних лекова одређује се по њиховој садржини,, а не по називу — став 2 од. II § 325 скп., а саобразно сада важећем крив. суд. поступку". Кад приватни тужилац у смислу чл. 34 Зак. о штампи, на позив суда не прошири оптужницу и према писцу инкриминисаног чланка, као главном кривцу, онда се по последњем ставу од. II § 51 крив. суд. пост. има узети да је гиме прећутно одустао од тужбе против њега и такав одустанак према једном учеснику по од. II § 89 крив. зак. повлачи обустављање поступка и нрема осталим учесницима. (Пресуда Касационог суда у Београду од 29 децембра 1933 год. Кре. 759). Окружни суд за град Београд пресудом својом од 1 септембра 193& год. Кшт. 113/32 ослободио је од оптужбе на основу § 280 ксп. оптуженог Д. С. уредника листа „Правде", због дела из чл. 52 Зак. о штампи. Касациони суд по изјављеној ревизији приватног тужиоца, а по одржаном јавиом претресу пресудом својом од 29 децембра 1933 год. Кре. 759, а на основу § 276 крив. суд. пост. одбио је оптужбу прив. тужиоца, са разлога: „По од. II § 273 крив. суд. пост. предмет пресуде је оптуженик и његов'> дело које је предмет оптужбе, и изван оптужбе суд не може проширивати своју одлуку на лица која нису обухваћена оптужницом што је на љих оптужница на главном претресу проширена. Па како је на записнику о главном претресу утврђено да је писац инкриминисаног чланка Д. М. кога Је као писца означио оптуженик Д. С. још у свом одговору на тужбу саобразно чл. 73 Зак. о штампи, и да приватни тужилац није хтео да прошири оптужницу и према њему у смислу чл. 34 Зак. о штампи, као главном кривцу, онда се по последњем ставу II од. § 81 скп. има узети да је приватни тужилац не проширивши оптужницу на писца, као главног кривца, тиме прећутно одустао од тужбе против њега и такав одустанак према једном учеснику по од. II § 89 крив. зак. повлачи обуставлкање поступка и према осталим учесницима, овде према опт. Д. С., те се по § 276 крив. суд. пост. оптужба има одбити". Кад приватни тужилац, по Закону о штампи, не прошири оптужниду и на правог писца, онда се у том случају оптужени не ослобођава од оптужбе по § 280 ксп. већ се оптужба одбија по § 276 ксп. (Пресуда Касационог суда у Београду од 29 децембра 1933 год. Кре. 759). Окружни суд за град Београд пресудом својом од 1 септембра 1933 године Кшт. 113/32, ослободио је од оптужбе на основу § 280 ксп. оптуженог Д. С. уредника листа „Правде" због дела из члана 52 Закона о штампи. Касациони суд у Београду по изјављеној ревизији приватног тужиоца, а по одржаном јавном претресу, пресудом својом од 29 децембра 193-3 год. Кре. 759, а на основу § 276 ксп. одбио је оптужбу прив. тужиоца са разлога: „Што је Окружни суд у овом случају погрешно применио пропис § 280 ксп. и опт. Д. С. ослободио од оптужбе, јер примени овог прописа има места само у случају, ако суд нађе, да дело за које се оптуженик гони није по закону кривично дело или да нема доказа да је то дело оптуженик учинио, или да има околности који искључују кривицу или