Branič

436

,Б Р А Н И Ч'

брани, Касациони суд је нашао, да је ревизија основана. Ово стога, што је окружни суд погрешно нашао, да се предлог одбране опт. С. о позивању сведока који би посведочили извесне чињенице, има одбацити обзиром на пропис § 311 кз. Пропис § 311 кз. предвиђа начин доказивања истинитости чињеница, кад инкриминисани изрази садрже обележја дела која се извиђају и гоне по службеној дужности, а по од. II пом. § 311 кз. докле се гоњење по овим делима не оконча правноснажном пресудом надлежног суда, застаје се са поступањем по делу клевете. Међутим, по чл. 77 Зак. о штампи овом застајању у опште нема места ако већ није кривични поступак био покренут. Овај пропис чл. 77 Зак. о штампи, као посебног закона, по чл. 10 Уводног закона којим се уводе у живот крив. законик... у вези чл. 95 од. II Зак. о штампи, прописује специјалаи начин доказивања истинитости чињеница клевета путем штампе. Према томе, у конкретном случају није ни било места примени § 311 кз., као општег прописа, нити је могао првостеп. суд да одбије испитивање сведока и других доказа, које је одбрана понудила у току кривичиог поступка, само са тог разлога да се то може доказивати само правоснажном пресудом. Напротив чл. 61 Зак. о штампи изриком допушта доказивање истинитости чињеница клевете путем штампе, осим случајева, који су у овом пропису лимитативно набројани. Како у конкретном случају инкриминисани изрази не потпадају под одредбе тач. 1 и 2 чл. 61 Зак. о штампи, чије доказивање није допуштено, тс се доказивање истинитости наведених инкриминисаних чињеница може доказивати свим доказним средствима, па и сведоцима — чл. 61 Зак. о штампи. Према овоме, окр. суд је, одбијајући предлог оптуженика, да се позову и испитају сведоци о наведеним околностима у предлозима, повредио начело поступка о одбрани односно оптужби, јер је суд по §§ 3 и 227 ксп. дужан извидети све оно што иде било у корист, било на штету оптужбе, да би се тако дошло до материјалне истине. Овакав поступак суда сачињава повреду формалног закона из тач. 5 § 336 ксп.". По чл. 73 од. IV Зак. о штампи, оптужени је дужан само, у остављеном року, именовани сва доказна средства, а не и да појединачно или индивидуално именује сва лица, која намерава унотребити, као сведоке, у своју одбрану. (Пресуда Касационог суда у Београду од 20 априла 1934 год. Кре. 76). Окружни суд у Зајечару пресудом својом од 31 јануара 1934 год. Кшт. 1/33 огласио је за крива С. В. због дела из чл. 52 у в. чл. 56 Зак. о штампи. Касациони суд у Београду, ценећи ревизионе наводе оптуженика управљене противу горње пресуде, пресудом својом од 20 априла 1934 г. Кре. 76, поништио је пресуду окр. суду упутивши ствар на нови главни претрес, са разлога: „Ревизиони наводи опт. С., да је пресудом окр. суда повређен закон из тач. 5 § 336 Кпс. тиме што нису испитани сведоци које је оптужени навео на крив. испиту, у одговору на тужбу и на главном претресу, основани су. Смисао чл. 73 одељ. IV Закона о штампи није у томе, да је оптужени дужан у остављеном року појединачно и индивидуално именовати сва лица која намерава употребити као сведоке у своју одбрану, већ у томе, да је он дужан именовати сва доказна средства у одређеном року, да би суд могао одлучити да ли ће се одмах иза одговора туженог одредити претрес или ће се претходно морати да обави извиђање доказа предложених у одговору. Зато је окр. суд погрешио што је одбио испиг предложених сведока које је опт. С. предложио и у одговору на тужбу и на своме кривичном испиту, па их је чак суд и био позвао и сведоци дошли на претрес, јер се на овај случај није могао применити VIII одељ. чл. 73 Зак. о штампи, као што је то погрешно учинио окр. суд. С тога у оваквој радњи окр. суда стоји повреда закона из §-а 336 т. 5 Ксп. у в. § 338 од. III Кпс. и чл. 73 и 74 Зак. о штампи".