Branič

СУДСКА ПРАКСА

445

Давање робе на вересију, из задружног магацина задругарима не преставља противправно присвајање у своју или туђу корист, те да би постојало кривично дело из § 319 крив. зак. (Решење Касационог суда у Београду од 3 октобра 1933 год. Кре. 776). У кривичном предмету противу Н. Ј. из Рткова, због дела из § 319 од. I крив. зак., окружни суд у Неготину пресудом својом од 19 марта 1934 год. Бр. Кзп. 220/14/34, огласио је опт. Н. Ј. кривим, што је у својству магационера II Мало-Врбичке кред. задруге у 1932 год. поверени му задружни новац од продате робе у суми од 4946.79 дин. противправно присвојио, из којих доказаних чињеница излази дело из § 319 од. I кз. у вези чл. 1 Зак. о сузб. злоупотреба у службеној дужности. Касациони суд расправљајући горњу пресуду окр. суда, по ревизији оптуженика, решењем својим од 3 октобра 1934 год. Кре. 776, уважио је ревизију оптуженика, пресуду окр. суда на основу § 346 т. 2 ксп. поништио и ствар упутио истоме суду на нови главни претрес, са разлога: „Узимајући у оцену ревизионе наводе браниоца опт. Јована, да је окр. суд погрешно нашао да у престављеној радњи оптуженог стоји кривично дело, јер је оптужени робу задругарима продавао на вересију, Касациони суд је нашао, да ови ревизиони наводи упућују на повреду формалног закона из тач. 6 § 336 ксп., па с обзиром на ову констатацију, налази, да је ревизија основана. Ово стога, што је окр. суд утврђујући у разлозима своје пресуде да је оптужени, ипак давао робу на вересију како задругарима, тако и незадругарима, био дужан да такво чињеничко стање изведе на чисто а на име, да извиди и утврди колико је оптуженик и у којој суми давао задругарима робе на вересију, пошто само давање робе на вересију не преставља противправно присвајање у своју или туђу корист и кад тог битног елемента нема, онда, у погледу давања робе на вересију, не може бити речи о постојању дела из § 319 од. I кз. А то што је по задружним правилима забрањено давање робе на вересију па је оптуженик противно тој забрани ипак давао рабу на вересију може за оптуженика чинити питање његове дисциплинске одговорности према задрузи и материјалне одговорности за накнаду штете. Па како је окр. суд пропустио да о овим одлучујућим чињеницама изнесе разлоге у својој пресуди, то су тиме испуњени услови за примену § 336 т. ксп. Са ових разлога, а на основу § 346 т. 2 ксп. Касациони суд је уважио ревизију, пресуду окр. суда поништио и ствар упутио истоме суду на нови главни претрес". Јован Д. Смиљанић секретар Касационог суда у Београду.

Уговарајућа страна не може бити ослобођена сваке уговорене обавезе, иако је допустила да јој дата капара пропадне код уговорача који није крив за неизвршење уговора. Тужилац, у тужби, наводи: да је туженоме на дан 10 априла 1937 године издао стан под закуп за месечну кирију у 1.600 динара; да је тужилац дао на име капаре 300 динара; да се тужилац имао уселити 1 маја 1937 године и да рок трајања закупа није био уговорен. Како се тужени није уселио у закупно добро на дан 1 маја 1937 године, већ је писмом од 21 маја 1937 године известио тужиоца да „одустаје од закупа капарисаног стана", ма да тужилац није пристао на овај одустанак о чему га је известио писмом од 28 априла 1937 године, то сматра да је тужени одговоран да му плати и то: 1. што му је стан остао празан за време од 1 маја 1937 године до 16 августа 1937 године, и 2. што је стан од 16 августа 1937 па до 1 новембра 1937 године издао уз јевтинију цену, т. ј. уз цену од 1.400 динара месечно, то га овом тужбом тужи за 5.800 динара, колико му је овим причињена штета. Тужени признаје да се 10 априла 1937 године са тужеником споразумео да се 1 маја 1937 године, усели у стан када би се имао написати писмени уговор, да је цена закупног добра 1.600 динара, да се у стан није уселио, већ да је писмом од 21 априла 1937 године известио туженога да одустаје од закупа. Према томе, тужилац има право само да за-