Branič

СУДСКА ПРАКСА

447

која је дала капару, постоји и од утидаја је само кад је у питању повраћај или задржање капаре. Али, ако невина страна неће да се користи задржавањем капаре, односно пријемом удвојене, она може бирати између извршења уговора и накнаде за његово неизвршење. Не постоји никакав оправдани разлог, да се ово право бирања ускрати оној страни која је примила капару приликом закључења уговора, и није могла знати каква ће судбина бити, тога уговора, кад и она страна, која је дала капару, такође није знала, да ли ће доћи до извршења уговора. И једна и друга страна су, дакле, у истом положају према евентуалном неизвршењу уговора. Погрешно је, такође, схватање у пресуди првог суда које је прихватио и призивни суд да тужиочева готовост, да капару врати туженику приликом исплате накнаде, није ни од каква утицаја на решење спора. Напротив, пошто тужилац као невина страна, по нахођењу, Касационог суда, има право да бира начин за раскид уговора, то је дужан он, ако изабере начин накнаде, да примљену капару врати, или је урачуна у отплату досуђене му накнаде. Према схватању првог и призивног суда капара би, у случају да је невина страна ову примила, претстављала одустаницу из § 551 Грађанског закона што, међутим, не може бити. Не може уговарајућа страна тиме, што је допустила да јој дата капара пропадне код уговорача, који није крив за неизвршење, бити ослобођена сваке уговорне обавезе, пошто би се према оваквом схватању капара претворила у одустаницу из § 551 Гр. з.". Д. Гераситвик, судија ср. сула з* гр. Београд. Празда од 13. јуна 1939. год. Примедба. — Питање примене § 550 грађ. зак. расправљао је и Стални избрани суд Трговинске коморе у Београду у пресуди коју смо са нашим примедбама објавили у Браничу за април 1939. год. Треба упоредити ову одлуку са одлуком коју је објавио г. Драг. Герасимовић па да се добије тачна престава о § 550 грађ. зак. По нашем мишљењу, становиште Касационог суда може се бранити правичношћу и логиком, јер би онако требало да буде како то Касациони суд налази. . Међутим, у погледу стриктне примене закона, гледиште два нижа суда изгледа нам правилније Др. Вадан О. Влагојевкћ, адвокат.

Надлежност Избраног суда може се уговорити само за спорове настале поводом датих приговора на отказ уговора о закупу, а не и за отказ. На отказ тужиочев туженик је дао ове приговоре: да су се обе уговорне стране споразумеле да је за случај спора надлежан Стални изабрани суд Трговачке коморе у Београду. Поред ових, тужена страна навела је још и друге приговоре. Њих овде не износимо јер немају значаја за овај конкретни случај. Срески суд за град Београд пресудио је да се отказ одржи на снази, јер је нашао: „да су по § 44 т. 5 грпп. срески судови стварно надлежни за спорове из порабног уговора. Овај је пропис јавно-правног карактера, те се не може ни споразумом странака изменити". Окружни суд за град Београд укинуо је пресуду среског суда, а тужбу — отказ — одбацио као ненадлежном суду поднету са разлога: ,,Из уговора од 9 децембра 1937 г. закључеиог између странака, види се да је наручиоцу, тужиоцу, дат на коришћење, један рекламни излог, дакле непотрошна ствар за одређено време и за опредељену цену, па је првостепени суд правилно нашао да је међу странкама закључен уговор о закупу, јер су тиме испуњени сви услови за постојање уговора из § 677 гр. зак. Али како се из тог уговора види и то да су странке уговориле надлежност Избраног суда Трговачке коморе за све спорове који проистичу из тог уговора, чему је имало места, пошто спорови из уговора о закупу проистичу из приватно-правних односа. које односне стпанке могу регулисати поравнањем, па отуда и избраном суду се обратити — § 672 грпп., то је првостепени суд погрешио кад се огласио за надлежног за расправу ове ствари, јер је расправа овога спора, као и свих спорова који проистекну из поменутог уговора, одузета из надлежности редовних судова". Касациони суд у Београду укинуо је закључак Окружног суда и дао