Branič

510

.БРАНИЧ'

брења тужбе против судије и државе. Док се по Закону о чиновиицима деветомесчни рок за тужбу рачуна од дана сазнања, по уредби се деветомесечни рок за одобрење подизања тужбе, рачуна: од дана сазнања код нерадњи, а од дана правоснажности код незаконитих одлука којима је штета причињена. На овај начин својом већом прецизношћу уредба је из закона уклонила једну велику нејасност, која је до сада била узрок многих неправди. По последњој одлуци Касационог суда у Београду, Рев. 1725/38 од 1 априла 1939 год. један је тужилац изгубио спор противу државе и судије у вези исплате извесног депозита, са разлога што је деветомесечни рок за тужбу по § 78 Закона о чиновницима, рачунаО од дана извршности одлуке, место од дана кад је за штету сазнао. Оваква пракса фактички онемогућава сваки успех у сличном спору, јер ако се не употребе сва правна сретства, онда нема доказа о незаконитости одлуке, па према томе ни правног основа за накнаду штете. Ако се међутим правни лек употреби и чека на дефинитивну одлуку, што ван сваке сумње увек траје више од девет месеци, онда право на тужбу застарева пре него што одлука постане извршном. Ако се међутим подигне тужба и употреби правно сретство онда по § 255 Гпп. поступак по тужби застаје до одлуке по правном леку. Ако последња одлука не утврди судијину незаконитост, онда тужилац може још и одговарати због клевете у званичној дужности. У рачунању времена кад рок застарелости почиње тећи, § 6 Уредбе стоји по својој прецизности и правичности далеко изједнако држава и приватно лице, па нема разлога да застарелости на три месеца, по тужби грађанина према судији и држави, није оправдано, кад сама држава по истом пропису преМа судији задржава деветомесечну регресну застарелост. Та неоправданост најбоље проистиче из упоређења § 6 Уредбе са § 939 Г. з. У оба случаја може се радити о штети за коју одговарају једнако држава и приватно лице, па нема разлога да застарелосг буде три месеца кад је судија извршилац штете, а три године, кад су извршиоци други органи и лица, можда и сам Министар правде. Што се тиче дисциплинских кривица судија, оне ни по уредби нису ништа прецизније одређене, него је то до сада било у последњем одељку чл. 26 досадањег закона. У том погледу и дерогирани закон и важећа уредба, прилично заостају иза Закона о чиновницима. Досадањи закон у дисциплинске кривице убрајао је „вређање судијског угледа у служби и ван службе". Међутнм уредба ову кривицу по § 8 казни као неуредност писменом опоменом од стране непосредног старешине. Али да би оваква кривица претстављала дисциплински преступ потребно је" „да је јаче повређена дужност службе или углед судијског реда". Овакви појмови „јача повреда" нису довољно прецизни, те их свака норма мора избегавати. Пијанство на јавним местима до сада је и за судију и за адвоката претстављало дисциплинску кривицу, која се не слаже са њиховим позивом. Међутим сада уметак „јаче" из § 8 уредбе може довести до тога, да се