Branič

502

„Б Р А Н И Ч"

ње и одговорност судија не можемо ипак сврстати под појам „упрошћавања администрације", јер се код судија ради о живим људима и њиховој функцији, а код администрације о бирократским путевима и њиховом прелажењу. Као што овлашћења за обе уредбе нема у § 115, тако га нема ни у § 119 Фин. закона. У овом пропису овлашћења за доношење уредаба постоје само у погледу рационалног газдинства, специјалних награда и излишних надлештава. Правосуђе није газдинство, а судови нису излишна надлештва. Најзад у овим уредбала не ради се о наградама, јер оне то питање нису ни додирнуле, већ га у старом закону нетакнуто оставиле. Не само да Финансијски, ни било који други закон не садржи овлашћења за сличне уредбе, већ напротив сам Устав такво овлашћење потпуно искључује. По чл. 100 нашег Устава судови, њихове надлежности и начин постављања судија могу бити само законом регулисаци. А закон и уредба нису исто, макар за уредбу законско овлашћење било и могуће, или већ постоји, што све овде није случај. Према томе овим уредбама недостаје овлашћење, које по Уставу није ни могуће за судије и судове. Са тих разлога не само што су уредбе незаконите, већ су и противуставне. Тако је суђено да судијски ред, који по свом слободном судијском уверењу самостално ломи мач над животима, слободама, чашћу и добрима свих грађана, своју власт врши не на основу закона, који Устав прописује, већ на основу незаконитих уредаба, које Устав забрањује. Уредбе нису необичне еамо по начину доношења, већ и по садржини. Њима се код нас уводе извесни прописи, кој.и у назадности преразилазе и сам закон из 1929. године. Уредба о постављању судија редовних судова за сваки судијски степен прописује извесно претходно службовање у суду после положеног судијског цспита, које се креће од једнр године дана, за судијр среског суда, до 18 година дана за судије Касационог суда. У овом погледу уредби се ништа не може приговдрити, јер ће претходно службовање у многоме утицати на правичнији избор судија и на сигурнији ток правосуђа. Али према овој уредби до судијске функције могу доћи адвокати, редовни и ванредци професори права, државни тужиоци и њиховц заменици, секретари, инспектори или начелници Министарства правде. Ни то није никакав спецификум наше уредбе, али је и спецификум и уникум разликовање ових правничких категорија на начин који уредба садржи. По чл. 4 уредбе службовање ванредног професора права изједначено је са службовањем судије у обављању функције претседника окружног или трговачког суда, као и судије и потпретседника апелационог суда. По чл. 5 исте уредбе својство редовног професора права изједначено је са својством судије, или потпретседника аиелационог суда, претседника окружног или трговачког суда, у обављању функције претседника апелационог суда, или судије Касационог суда. Истина је да својство ванредног или редовног професора права претставља завидно достојанство, које претпоставља првокласну правничку спрему.