Branič

504

„Б Р А Н И Ч*

са праксом од 7 година, у колико буде испунио досада уобичајене политичке услове. До те функције по чл. 46 досадањег Закона о судијама могао је доћи судија са петогодишњом праксом, па чак и управник казненог завода чија се веза са правом, али не и са правосуђем, може ограничити само у познавању оскудних прописа о овим заводима. Кад судски инспектори (са судијским службовањем од 5 година а преко функције државних тужилаца са таквим службовањем од свега 2 године, или адвокатском, односно секретарском праксом од 7 год.) по уредби могу увек постати чланови апелационих судова, за коју се функцију сада траже 12 година судијске или 15 година адвокатске праксе — онда је јасно да су њихови каријерски изгледи како у својој административној, тако и у туђој судској струци савршено обезбеђени. Али ипак такве справе за изузетно напредовање много личе на досадање методе преко којих су судије са праксом од 2 године постајали државни тужиоци, а као тужиоци судијски инспектори, те тако у својој каријери за читаве године и групе прелазили своје старије и заслужније колеге. Ова пракса, коју нису могли искористити добри правници, већ добри партизани, била је предмет оправданих напада свих честитих судија и њиховог удружења. Па кад дух те праксе провејава и кроз нову уредбу, онда се ствари не могу друкче објаснити сем голом истином: инспектори су у доношењу слабе уредбе освојили пресудну реч. Функција сутских инспектора Министарства правде, које § 5 Уредбе изједначава са функцијом судије Касационог суда или редовног професора права, правосуђу су много ближе од осталих административних функција истог министарства. Ипак ни по закону, ни по пракси та функција правосуђу није ни из далека тако близа, да би је могли изједначити са радом судија окружних судова, а камо ли са радом судија највишег суда. Не само што наши сутски инспектори, по свом делокругу стоје далеко од проблема које суд расветљава, већ они према садашњем стању ствари стоје далеко од питања формалног сутског функционисања, због којег су постављени. 2 ) Ако најзад чиновници Министарства могу да упознају прописе које у администрацији примењују, чак и прописе материјалног права — прописе из процесног права није могуће познавати без непрекидне праксе у суду. Без познавања тих прописа и најспособнији правник неподобан је за судију, јер ће му добар правни лек поништити цео посао. А посао судије не састоји се у познавању административних одредаба, већ у безпрекорном познавању свих закона и процесних поступака, који увек чине две једнако важне стране сваког доброг правосуђа.

2 ) Има судова, који скоро и немају посла и за које не постоји никаква потреба. Има судова који су послом толико преоптерећени, да се за окончање обичног спора потребује неколико година, иако је очито да спорост у правосуђу паралише циљеве због којих судови постоје. О свему овоме до данас није запажен ниједан инспекторски реферат, а то је плодоносно поље рада, за које су одређени сутски инспектори.