Branič
ДА ЛИ СЕ ПОВЕРИОЦИ ДРЖАВЕ, РАДИ НАПЛАТЕ итд.
45
али тиме редовни правни пут ипак није искључен. И код дуговинских односа између приватних лица, поверилац се по правилу обраћа дужнику за исплату, но ако он то пропусти, па се за наплату свог потраживања обрати суду, то не може бити разлог за недопустивост редовног правног пута. Такав поступак повериоца имао би за последицу, ако се дуг одмах призна, накнаду парничних трошкова по § 147 гр. п. п., али ни приватно лице ниги држава не могу одбити исплату дуга само зато што се поверилац није претходно обратио за исплату, нити би у таквом случају редовни правни пут био недопуштен." (Пресуда Касациоиог суда у Београду Рев-1098/39 од 17 октобра 1939 год.).
Према другом делу образложења ове пресуде Касационог суда, који једино има важности по истакнутом питању, повериоци државе из приватно правних односа, имају два начина да наплате своја потраживања. Они пре свега могу тражити наплату преко управних органа — то би било редовно, — но поред тога, они могу одмах захтевати и осуду у редовном грађанском спору, излажући се при том опасности да одговарају за парничке трошкове, ако захтев тужбе буде признат на првом рочишту — § 147 гр. п. п. Држава на тај начин и у погледу исплате својих дуговања, долази у положај обичног дужника, те не може истицати приговор да су њени повериоци били дужни претходно да се обрате за исплату органима управне власти. На супрот оваквом гледишту, могло би се истаћи, да Закон о државном рачуноводству прописује, да се повериоци државе и за своја потраживања, која потичу из приватно правних односа имају увек обратити управним органима, подносећи доказ о признању издатака и правдајућа документа — § 63 Закона о државном рачуноводству. У спору који је изложен, није било предмет утврђивања, да ли тужилац заиста подносио управним властима молбу са доказима, но Касациони суд у својој одлуци узима, да баш и кад би се утврдило да је молба тужиочева за исплату била неуредна, да је тужилац и у том случају могао остваривати своје право путем редовне грађанске парнице. Несумњиво је међутим, да се по неуредној молби у смислу чл. 27 Правилника о раду Отсека рачуноводства, исплата од управних власти не би могла извршити и то због кривице самог тужиоца. С друге стране питање је, да ли се држава у погледу исплате својих дугова може изједначити са појединцима. Обим послова које држава предузима и као јавно правна и као приватно правна личност захтева један нарочити поступак у погледу регулисања државних дугова,, па је тај поступак озакоњен прво одобравањем буџета, затим финансијским закоиима најзад Законом о државном рачуноводству. У овом последњем јасно су изражене три фазе приликом регулисања државних обавеза: ангажовање кредита, ликвидација и исплата. Код ликвидације пак нарочито истакнуто, да сваки поверилац мора уредним рачунима да докаже своје право (чл. 63) и кад таква законска обавеза постоји за све повериоце државе, онда ни тужилац не би могао директно тражити исплату преко суда, већ би напротив био дужан да претходно испуни оно што