Branič

110

„Б Р А Н И Ч"

Исто тако погрешно је и гледиште призивног суда да државни правобранилац као заштитник нема уопште права на употребу правног лека, када странка коју штити није уложила правни лек, пошто се заштита државног правобраниоца у конкретном случају састоји у заступању тужилачког села, те је државни правобранилац био овлашћен за употребу нризива. Са горе изнетих разлога Касациони суд је на основу § 620 Гпп. одлучио као у диспозитиву". Овим одлукама коментар не треба. Само се морамо питати од куда то да после 80 и више година примене једног зак. прописа имамо овакво тумачење. Одговор ће бити много лакши ако цитирамо одредбе које говоре о томе. Височајшим решењем од 7 марта 1958 год. В. Но 254 прописана су правила по којима ће се судови и остале власти управљати: 1 — „У свима случајевима кад поједини поведу са обштином парницу о каквом комаду чисте или под шумом налазеће се земље, судови парницу да не решавају пре док се не саслуша и правителствени правобранитељ". После овог решењз — Уредбе — долази распис Министарства правде од 17 децембра 1869 год. Но. 5243 у коме се поред осталога наводи: „Препоручује се суду да следећа правила има у виду при поступању у парницама, које Државни Правобранилац води и брани: а) б) Да се тужба противу општине од појединих дата, не шаље Државном Правобраниоцу прв но што тужена општина одговори, — па онда да се тужба заједно са тим одговором пошље Државном Правобраниоцу, како би он према одговору тужене општине знао право стање ствари и могао интерес општине снажно бранити. — Исто тако да се тужбе општина противу појединих дате због земље и шуме не дају на одговор пре, докле се не пошљу Држав. Правобраниоцу да тужбу усвоји, допуни и замени ради јаче одбране њиховог права, у којој је цељи и заведено општинско заступање у овим случајевима од стране државе. в) ..." Као што се види Височајше решење говори само о томе кад појединци поведу парницу противу општине, а не и обратно. То је учинио тек распис Манастарства правде тумачећи Височајше решење. Ово питање законом о државном правобраниоштву није регулисано, но су остављени на снази стари прописи. Поједини држав. правобраниоци горе наведене прописе још шире тумаче, па се јављају као заштитници и у другим парницама, а не само кад је у питању својина. На пример код сметања поседа без обзира да ли је село тужилац или тужено. Јасно је да је правилна примека само онда, када се Височајше решење примењује онако како гласи, Распис Министарства правде може да тумачи један законски пропис, али никако да га мења односно прописује и оно што у закону или уредби нема. Не држећи се овог начела, да се расписом не могу прописиватн законске норме, поједини судови односно судије изједначиле су уредбу са расписом, па распис примењују као закон. Тумачење пак намере законодавчеве у наведеном закључку Кас, суда од 8 фебруара 1940 год. само повећава правну несигурност, што нас је и навело да ово саопштимо. Намера законодавчева не може се тумачити изван законског текста када је она јасно у тексту нзражена. Лер када би се код сваког зак. прописа тумачила намера законоДавчева онда где је крај и које је мерило за тумачење законодавчеве намере. Као што смо видели У горе наведеним примерима од истог судског колегијума један исти законски пропис различнт.о се тумачи. То сигурно није законодавчева намера. Што се -гиче тенденције појединих Држав. правобраниоца да штите општине и села и у осталим парницама, а не само кад је у питању својина, то могу бити само захтеви на закону не основанн, све док се не донесе један законски пропис да и ту материју регулише. На крају да напоменем да заштита онштина и села није потребна ако међусобно воде спор нли противу Државе — § 13 Зак. о држав. правобраниоштву. Резиме: Државни правобранилац штити општине и села само онда када су у парницама због својине тужена страна, а ни у којим другим парницама. Бан. А. Јовановић, еуднја — Пирот