Branič

ш

Избрисани су из именика адвоката; Иванишевић Др, Душан и Пауновић Светислав из Београда под 13 мартом 1940 год., јер су се адво.катуре својевољно одрекли (преузиматељи. ннсу именовани, јер немају несвршених предм.ета) и Поповић Бора Л. нз Београда под 28 II 1940 год. због смрти (за преузиматеља именован је адв. Пововић Станислав Б. из Београда). Уписани су у именик адв. приправника: Ђермановић Драгољуо код адв. Ђурића Макевија у Богатићу, с тим, да се почетак вежбе накнадно одреди; Енглер Никола код адв. Јеремића Милутина у Веограду са почетком вежбе од 2 марта 1940; Продановић Душан М. код адв. Симића Владимира. у Београду са почетком. вежбе од 4 марта 1940; Секељ Ђорђе код адв. Радо-а Александра у Београду са почетком вежбе од 1 фебруара 1940. Одобрава се прелаз адв. приправнику Савићу Петру Ф. од адв. Накића Милана код адв. Здравковића Светолика у Крушевцу. Решено је, да се реферат адв. Поновића Миодрага П. поднет конференцији адвоката поводом стања у Среском суду за град Београд, а према израженој жељи саме конференције, штампа у Браничу. Поводом акта адвоката Јовановића Др. Радивоја у Београду из кога се види, да се адвокати у Среском суду за град Београд примају као и остала публика само у одређено време, решено је да се писмено интервенише, јер се адвокати као сарадници суда не могу третирати као публика. Примљени су без примедаба благајнички извештаји коморе и Пензионог фонда и то: за децембар 1939 године; за целу 1939 год.; за јануар и фебруар 1940 године.

ПРИКАЗИ Д-р Милан Владисављевић, Хрватска аутономија п о д А ус т р о-У г а р с к о м, Б и б л и о т е к а „П о л и т и к е", Београд 1939. Горња књига је изашла баш у току решавања Хрватског питања код нае.. и зато је нримљена са великим интересовањем. Сам писац бавио се цуже времена проблемом правног положаја предратне Хрватске и дао неколико прилога из те области. Горња књига је у стварн само мало прерађена варијанта једне раније књижице издате у Библиотеци „Политика и друштво" 1938 године Књига је писана популарно али ипак научно и стручно. Излагања су јасна, ред мисли логичан, терминологија доста прикладна, језик добар. Књига се чита дако и са задовољством. У начину излагања г. Владисављевић. је учинио крупан напредак према свом првом научном раду (докторској тези), која је по општем мишљењу за читаоце несварљива. Па инак, та књига није без недостатака, и то местимично врло крупних. Пре свега, она није лишена извесне тенденције и пристрасности. Писцу није било доступна маџарска литература по истом предмету и он се сувише поводи за хрватским писцима и хрватским званичним ставом. Он га брани и тамо где треба и где не треба. Државност Хрватске доказује чак и из саме титуле краља (стр. 75). Као да Фрања Јосиф није био такође и краљ Чешке, а ова никад није тврдила да је држава. Он сасвим игнорише Србе у Хрватској, њихов значај и њихов пољожа.ј. Као да њих уопште није било. На стр. 33 вели да су Хрватска, Славонија и Далмација „обухватале .територије настањене хрватским иародом 1 ' и у прошлости и у садашњости. На стр. 93 тврди да су у домобранским пуковима служили „Хрвати из Хрватске и Славоније", иако је мећу њима било више од четвртине Срба. Понегде избегава да се категорички изјасни; у самом закључку он читаоцима, већином нестручним, оставља да „праве закључке по свом нахођењу" у централном питању које расправља (да ли је Хрватска била држава?). „Нахођењу појединаца не би требало препусТиТи тако крупно ннтање које је основа читаве постављене тезе. У овим стварима усто не може ништа да се решава према „нахођењу" појединаца. — Писац на стр. 22 сасвим неодређено објашњава шта је то аутономија, не ангажује се ни за какво сигурно гледиште, не води читаоца и не упућује га.