Branič

ПРИКАЗИ

115

ква је разлика између таквих служаба, Административно право не бн умело да објасни. Многе хрватске и аустриске стручне правне изразе и називе Г. Владисављевић није правилно схватио. На стр. 26 писца не увиђа да су регимента и пуковија једно исто; на стр. 54 истиче како је организација хрватског оружништва била »сасвим слична данашњој жандармерији«, као да је оружништво нешто друго него жандармерија? Наилази се у књизи и на контрадикције. На стр. 7 стоји да су Маџарска и Хрватска везане биле само краљевом личношћу, да су права хрватских владара »прешла на Коломана и његове наследнике«. А на стр. 11 вели да се »аугономија коју су Хрвати уживали у Угарској, а затим у хабзбуршкој заједници, састојала у привилегијама плесмтва и повлашћених редова«. На стр. 30, међутим, стоји »Вековна хрватска политичка независност изграђивала се у том узаном оквиру аутономног живота, у правима на унутрашњу упразу, на слободу вере и независност правосуђа, све оне потичу из феудалног доба и оснивају се на привилегијама сталежа и редова". — На стр. 36 на једном месту стоји да „Хрвати кису били у стању да донесу онакав изборни закон какав су мислили да треба донети«, а на другом месту да демократски изборни систем већина Сабора није желела. — На стр. 82 тврди да су »све важније делатности државне управе биле задржане у заједничку надлежност", а на страни 93 да „Хрватску у односима са Аустријом и Маџарском треба у извесном смислу третирати као партнера, као трећег члана те заједнице држава«. Понегде Г. Владисављевић рђаво преводи стране термине. Тако нпр. бЈаа^еп^ешеЈпвсћаП он преводи као државна заједница, мада је свака држава једна заједница (такво гледиште и он заступа нпр. у »Архиву« за фебруар 1940 стр. 130). 5!аа(епдегпеЈП8сћЈ11 је у ствари заједница држаЕа (плурал). — На стр. 32 гооври о »административној аутономији« што нико не може да разуме. Књига Г. Владисављевића још није била зрела за публикозање. Д-р Лаза М. Костић. Сг. ШасНтЈг Вауег: Ргођ1ега би«1јс!оуапја пергаупјка и бЗУгешепот кагпепот зиЛоуап.ји, 2адгеђ, 1910, к1г. 183. Проблем суделовања неправника у кривичном судовању мора се посматрати са два гледишта: правног и политичког. Посматрана са политичког гледишта порота несумњиво има захвалити своју популарност чињеници, да је конвенирала либералистичко-демократским сблицима владавине. При томе не смемо заборавити да је утицај државне власти на данашње судовање релативно незнатан; а у сваком случају он нема ни издалека оно значење, које је имао некада, нарочито у сталешкој држави. Судови су постали независни, еманципирали се од административне власти и на тај начин пружају грађанима много веће гаранције за праведно суђење и заштиту њихових интереса. Тиме је политички моменат, некада тако важан при решавању, да ли треба увести односно задржати пороту, отпао и порота је изгубила можда свој најјачи разлог за постојање. Не мислимо тиме тврдити, да и данашње политичке власти не би могле и да не покушавају вршити непожељан утицај на судове него само то, да тај утицај ни издалека нема оно значење, које је имао некада. Осим тога порота такав утицај данас не би ни могла у већој мери онемогућити. Остао је као важан само правни моменат у облику питања, да ли поротници претстављају у било коме погледу побољшање правосуђа. Па и од овога правнога момента остао је, како нам изгледа само један разлог, који би евентуално могао у извесној мери говорити за увођење пороте, а то је, да се помоћу пороте судовање приближава празним схватањима народа. Према томе остаје да решимо: а) да ли порота претстазља побољшање или погоршање кривичног судовања; б) да ли она претстазља поиуларизовање права и судовања; и в) да ли с обзиром на њене предности треба прећи преко њених мана, дакако полазећи од претпоставке, да такве предности и стварно постоје. Наше је мишљење да порота претставља погоршање кривичног судовања и да ју ради тога и не треба уводити. Поготово је она штетна