Branič

ПРОМАТРАЊЕ УРЕДБЕ О БАНОВИНИ ХРВАТСКОЈ

89

Али није само тај увод у став трећи нејасаи, него и многе тачке које му следују. Тако нпр. тачка 9 која гласи: „Менично право, чековно право, трговачко право, стечајно право, облигационо право, поморско право, ауторско право". Шта значи ту реч „право"? Дали само доношење прописа или и њихово извођење? Где се Уредба ограничила на само нормирање, на само доношење прописа, она се друкчије изражавала, као нпр. „рударско законодавство" (тачка 3), „законодавство о мерама и теговима" (т. 8), „постављање путем закона основних начела просветне политике" (т. 11), „прописивање казни за повреду прописа о предметима из надлежности Државе" (т. 10). Ако се пак, под речју „право" схвати и његова примена, онда би морали постојати и заједнички судови не само у трговачким и меничним стварима, него и у облигационим, а то је више од половине грађанских спорова. То би било контрадикторно ставу 1, а и иначе неизводљиво (како би бановински судови решавали о стварним грађанским стварима, а државни о облигационим?). Сасвим су неодређени изрази т. 11 („постављање путем закона основних начела просветне политике као и основних начела о локалним самоуправама"). У пракси се дијаметрално разликују гледишта Београда и Загреба шта значе изрази „основна начела просветне политике" и нема изгледа да ће се та гледишта икад срести и помирити. Правно-технички би се могло замерити зашто су ове две ствари: начела просветне политике и начела о локалним самоуправама, заједно стрпане. Никакве оне везе између себе немају. Сем тога не изгледа целисходно остављати у државну надлежност постављање основа локалне самоуправе. Овај израз (локалне самоуправе) може се разумети шире или уже. По ужем појму, локалне самоуправе су општине, по ширем још и самоуправне јединице вишег реда. Ако оваква иста одредба буде унета и у основне норме (уставе) осталих јединица, што се мора логично претпоставити, онда све будуће бановине морају имати униформну самоуправну организацију. А прилике у Словенији и у Србији (с обзиром на Војводину и Јужну Србију) не могу бити исте. Ако се да појму „локална самоуправа" најуже тумачење, онда испада чудно да Држава прописује основну орГанизацију општине, а у питању округа, жупанија и т. сл,. не интересује се. Мора се рећи и то да су саме чисто локалне јединице (општине и градови) имале у појединим крајевима различит историски развитак и не постоји никаква потреба да се њихова организација униформише. Напослетку, то више није ни могуће. У начела локалне самоуправе спада свакако и активно бирачко право. Оно не може бити једнако у целој Држави кад није једнако за изборе Народне скупштине и Хрватског сабора. По т. 7, у надлежност државних власти спада „спољна трговина, као и трговина између бановине и осталих делова Државе". Каква то може бити трговина између бановине и осталих делова Државе тешко је докучити. ТачкаЛ ставља у државну компетенцију многу полициску надлежност (старање о државној безбедности, осигурање јавног реда и мира итд.). А по чл. 10 Уредбе о бановини Хрватској „целокуп-