Branič

88

„Б Р А Н И Ч*

ничких недостатака, тамних места, непрецизних ставова, контрадикторних одредаба. Овом чланку је баш циљ да на те недостатке укаже, и то не све, већ само на оне који су изразити и одмах падају у очи. II Највише неразумљиви, још на први мах, изгледали су свима правницима прописи који статуирају надлежност бановине Хрватске (чланови 2—4). Већ први став члана 2 Уредбе даје повода разноликом тумачењу. У првој реченици тога става стоји ово: „У надлежност бановине Хрватске преносе се послови пољопривреде, трговине 1 '' итд. У другој реченици стоји: „Бановина Хрватска остаје надлежна за све послове који по сада важећим прописима спадају у надлежност бановине". По свим правилима правног тумачења излазило би из ових текстова да бановина Хрватска има да врши послове пољопривреде, трговине и других управних грана који су спадали у надлежност дотадашњих бановина (Савске, Приморске и уопште југословенских бановина). Јер чак ни у првом ставу, кад се говори о преносу послова, не спомиње се да се они преносе са Државе. Из контекста двају реченица излази да се преносе са дотадашњих бановина. Значило би да све остаје по старом. То се несумњиво није хтело рећи, али такво тумачење проистиче из законских текстова. Мисао би била правилно изражена да је измењен ред реченица, да је друга реченица постала прва, а да је прва (сад друга) почета овим речима: „Сем тога, у надлежност бановине Хрватске преносе се са Државе послови" итд. Тако би, уосталом, крај првог става био логично повезан са другим ставом, по коме „сви остали послови остају у надлежности органа државних власти на целој државној територији". И тај други став је недовољно јасан. Уз реч „послови" требало је додати један предикат: нпр. управни послови, или јавни по : слови, јер израз „сви остали послови" нити је правнички израз нити је и најмање прецизан. Кад је у првом ставу чл. 2 Уредба о бановини Хрватској одредила општим изразима надлежност те Бановине, а у другом ставу негативном клаузулом државну компетенцију, долази став трећи који почиње овим речима: „Исто тако остају у надлежности државних власти и послови који су од особитог значаја по опште интересе државе, као што су". И затим настаје набрајање тих послова у 12 тачака. Већ прва примена тога става довела је до крупних размимоилажења у тумачењу прописа и то до размимоилажења између редактора саме Уредбе. Једни тврде (махом из Загреба) да су у тим тачкама лимитативно побројене материје Државе, други да су само екземплификативно. Ови други се позивају на употребљене изразе „као што су", који увек означавају примере. За гледиште Загреба говори, опет, систем набрајања који по правилу означава лимитацију (епитега<ло, ег§о Нгш(;а1:1о). У сваком случају, доказ о нејасности ове одредбе дали су сами њени редактори.