Branič

ПОЛОЖАЈ КОМАНДИТОРА итд.

183

чисто теоријски, упркос пропису § 13 Грађ. зак. решити по немачком праву, по коме командитор неће бити неограничено одговоран за све друштвене обавезе већ само за оне које су настале његовим радом и у колико командитор трећа лица није обавестио да дела само као пуномоћник друштва. б) Јавни другар је странац. Како је нашим законом јавни другар исто толико, ако не и више заштићен него ли у страном законодавству то је онда врло мало вероватно да ће у случају кад је јавни другар странац, искрснути какав сукоб. Али ту би се могло десити да дође до сукоба закона и онда би и у том случају имао да се примени § 46 Грађ. зак. у колико се то не би гфотивило јавном поретку, односно § 13 Грађ. зак. в) Јавни другар и командитор су странци. И у овом случају треба примеиити § 46 Грађ. зак. који каже: „Ако туђин са туђкном у Србији што предузме судиће се по овом закону у оном случају ако би из тога закона следства у Србији за њих проистицала, и ако нарочитога уговора немају да су право своје на туђоземском закону основали". То значи да ће се увек применити српскп закон, сем случаја ако странци нису нарочито у уговору означили да су при зак,ључењу уговора имали у виду стран закон. А врло је вероватно да странци закључују своје уговоре по свомс иностраном праву и у том случају би судија опет на основу § 46 Грађ. зак. морао да упути странке на њихово домаће законодавство. Може се појавити случај да ови странци који закључују уговор о ортаклуку нису исте народности, да је рецимо један Талијан а други Француз. По коме ће се праву сада пресудити овај спор и на који закон упућује наш § 46 Грађ. зак. У случају да свој уговор нису базирали на неком страном закону питање је лако решити, јер следства из овога уговора проистичу за њих несумњиво у Србији па се према томе свако спорно питање има решити по нашем закону. Ако су пак ови странци имали пред собом један страи закон онда ће се спор иресудити према страном закону. Рецимо да су пред собом имали француски закон, онда ће се тај спор пресудити према француском праву, у колико то француско право допушта и у колико не упућује на неко друго, у овом случају талијанско право. Другим речима наш закон тражи да се странке определе који су закон пред очима имали при закључењу уговора, односно да уговор добије национални карактер. Значи да би упућивање имало жељено дејство оно мора да решава један сукоб надлежности, т. ј. оно мора бити колизионо правно упућивање. Код ових случајева сукоба закона појављује се питање да ли овакво уговарање примене страног закона није противно јавноме поретку и самој институцији командитнога друштва. Посматрајући цело ово питање са гледишта теорије Међународнога приватног права мора се одговорити негативно, у колико другари нису имали намеру да изиграју домаћи закон, јер један од главних услова упућивања јесте да је уговор подложан једној држави према којој несумњиво има просторне односе, а у