Branič

СУДСКА ПРАКСА

199

дили смо и изложили довољно јасних разлога противу схватања да су ови прописи специјалне норме кривичног права и показали смо да то схватање води у пракси резултатима који су са гледишта оппгтег кривичног права нелогични — чак апсурдни. Јасно је дакле да поменути прописи немају карактер специјалних кривично-правних прописа, да то нису никакве норме, него проггиси деклараторне природе које из домена закона о шумама издвајају одређене радње и упућују их у домен кривичног закона. У свакој конкретној ствари судија има да суди само по кривичном закону, — по љему ће установљавати дело и утврђивати услове кажљивости и п о њ е м у ћ е и з р и ц а т и к а з н у. П р о п и с и §§. 150. и151. Закона о шумама служиће м у с а м о к а о упуство у т о м с м и с л у. Са правом се лпокемо питати, да ли је овакво упуство било потребно, но, ма шта о томе мислили, то не умањује вредност нашег закључка ■о проблему који смо овде поставили и решили.

еудскд Угрошавање сигурноста у тучи или скаћи. Окружни суд у Б. Ц. објавно је под Бр. Кзп. 238/1936 г. од 24. јуна 1936 г. доле паведену пресуду. Опт. Б. П. на основу § 280 од 1. ст. 2. к. п. ослобађа се од оптужбе подигнуте због злочина из § 167. од 3. бр. 1. у вези § 31 к. з. и т. д. а «са ових разлога: Суд је установно да ■оштећена В. П. живи ванбрачно са оптуженим П. иећ 10 год. Почетком маја ове године, оштећена је напустила оптуженога и отишла своме оцу у В. 20 маја о. г. оптужени је дошао у В. ушао у соб\ у којој се она налазила, па ју позвао, да му се врати. Овом при■ликом понудио јој писма М. Р. и својој кћери у којима вели, да ће се убитк, ако му се оштећена не врати, јер без ње не може да живи. Она није хтела да прочита писмо, оптужени је извадио револвер браунинг пун и откочен, уперио га на оштећену, али није опалио. Тога момента оштећена јс пришла оптуженом, притисла његову руку са револвером, те ју је он сам спустио. Истовремено пришао му је и отац оштећене В. и одузео му ревотвер, који се није бранио нити бежао. Оптужени је револвер уперио на оштећену у намери, да је заплаши, а не да је убије, нити да јој угрози сигурност. На основу овога суд је закључио, да оптужени није имао намеру, када је револвер уперио, да лиши живота оштећену, јер је иамеру према напред наведеном могао лако извршити, а уз то имао је довољно времена, да опали из револвера. Мада је био јако узбуђен, ипак није револвер окинуо, те је очигледно, да није имао намеру да пуца, пошто му у таквом стању није требало много сиаге за окидање револвера, а душевна снага је услед узрујаности, потенцирана било у позитивном смислу, зависно од тога, шга је оптужени хтео. Обзиром на све околности, које су давале могућности оптуженом, да пуца, а он није пуцао, значи да није хтео да пуца, те из овога суд изводи, да он није имао намере, да оштећену лиши живота. Даље је нашао, да оптужени овом својом радњом није ишао на то, .да угрози сигурност оштећене, јер се јасно види, да је хтео само запла;шити оштећену, а не угрозити јој сигурност. Шта више, како непосредне •сваће није било, то је суд пресудио као напред. Поводом ревизије Оделење Б. Београдског Касационог суда донело је ово решење: