Branič

СУДСКА ПРАКСА

201

говог црквеног подручја. По овоме питању суд, држећи се стриктно цитиране Уредбе налази: да је старокатол. црквени суд био надлежан, јер први брак тужиље није склопљен пред старокатоличком црквом већ римокатоличком, па према томе судећи грађански суд по законима у овоме случају римокатоличке цркве од које је први брак био благословен и у којој је једна ; страна и данас остала. Из овога следи још и то да су акти старокатол. цркве у погледу питања брачног статуса само про форо интерно. Сам акт преласка првотуженог у старо-католике, који је пресудан у питању разрешења њиховог брака склопљеног у римокатоличкој цркви те као такав не даје право Дух. суду старокатоличке цркве да туженога разрешава брака. Из ове ненадлежности старокатол. дух. суда, пошто је чл. 100 Устава у в. чл. 21 прогласио да се надлежности судова једино законом могу установити, следује да пресуда Старокатолчиког дух. суда у питању брачног статуса не везује нити има какве важности за државно цивилно подручје, јер ни једним зак. прописом његово про форо екстерно није му дата. Због овога се питање о другом браку туженог С. од стране тужиље сасвим правилно поставља пред грађ. суд, као надлежан за расправу истог". По жалбама тужене стране, Касациони суд у Београду решењем од 22 маја 1937 год. Рек. 147 оснажио је решење Окружног суда са допуном разлога, налазећи да је на основу законодавног решења од 9 септ. 1853 год. уз § 60 и законодав. решења уз § 99 грађ. зак. за одлуке о важности мешовитог брака између неправославних и православних закључених код осталих цркава, надлежан грађански суд".

Зајмодавац, који у име дужника и за његов рачун депонује новаи код власти, не може тражити повраћај депонованог новна. (Пресуда I грађанског већа Касационог суда у Београду од 8. октобра 1936 год. Рев. 1028). У правној ствари тужиоца Ж. М. противу туженика С. Н. због дуга, Окружни суд за град Београд пресудом од 26 октобра 1935 год. По-2369 одбио је тужиоца од тужбеног захтева, са разлога: „Тужилац Ж. М. тужбом својом, као и поднетим доказима уз исту, предложио је да суд противу туженика С. М. изрекне пресуду да тужиЛац Ж. М. има права повраћаја депозита у суми од 32.812 дин. послатог актом управе у Вел. Орашју р. 1055 од 13. X. 1933 год. заведен код овога суда под Бр. 40887/33 год. као и да је -гужени А. дужан накнадити тужиоцу плаћене таксе по спору и парничне трошкове по уверењу суда. Туженик С А. у свом одговору на тужбу, као и на спорној расправи није признао право тужиоца на повраћа.ј поменутог депозита. Предложио је да се тужил.ац одбије од тражења у тужби да плати туженом трошкове, по умерењу суда. Обзирући се брижљиво на резултат целокупне расправе изведених доказа, суд је по слободном уверењу у смислу § 368 гр. пп. оценио све чињеничке наводе и изведене доказе па је нашао: По § 609 гр. зак. уговор пуномоћни јесте такав, уговор, којим ко власт добије у име другога и за другога што чинити пуноважно. Дакле нуномоћник је лице које дела, у име другога и за рачун другога — свога лластодавца. Па како је тужилац Ж. М. као пуномоћиик Драгомира К. а у спору Б. *Б. противу Д. К. депоповао суму од 36.131 дин. то је овзј од момента када је депонован могао бити предмет забране од стране поверилаца К. те је и узабрањен од стране повериоца туженог С. А. а за суму од 29.600 дин. јер се трећих лица ништа не тиче да ли је тужилац М. овај новац положио из својих средстава или му га је дао властодавац К., то је чисто унутрашња ствар између К. н М., за треће лице депоновани новац припада Д. К. и као такав може се узабранити од стране оних који имају потраживања према Костићу. Но и кад би се узело да тужилац М. има права да тражи повраћа.ј лепонованог новца по тсм основу што је исти депоновао из својих средстава, иако .је то учинио само као пуномоћник за свог властодавца, ипак на то би имао право у овом случају јер се из исказа заклетих сведока Д Г. и С. X. види да је Драгомир К. исплатио скоро сав овај новац тужиоцу М. у готовом а тужилац на своме исказу навео је да је пренео