Branič

202

„Б Р А Н И Ч"

на себе право својине на нзвесном делу 21/ 2 хектара К. покретног имања, те је на тај начин за остатак дуга ако га је било од стране К. овим имањем исплатио тужиоца. Туженик А. испитан као странка наводи да му је сведок К. рекао да је тужиоца М. исплатио својим имањем. Суд је ценио и исказ сведока Д. К. јер у поднетом уверењу о владању не стоји да је исти осуђиван, па је нашао да се не може поклонити вера сведоковом тврђењу да тужиоцу М. није дао ништа од новца који је свај депоновао за његов рачун као његов пуномоћник, нити да му је ма шта дао у циљу исплате овога дуга, јер је исказима напред поменутих сведока утврђено противно. Што се тиче навода сведоковог да је М. положио новац без његовог знања, суд му такође није поклонио веру, јер се из исказа сведока Д. Т. С. X. и Д. Ћ. види да је М. новац депоновао са знањем и по споразуму са К. а и сам тужилац никако није потврдио овај навод сведока К. Суд ннје могао поверовати тужиоцу Г. М. да је као пуномоћник К. а за његог рачун депоновао означену суму, а да за то не добије претходно пристанак од свог властодавца. Суд је ценио и писмено поднето под А. уз тужбу, па је нашао да исто садржи изјаву тужиоца дату ван овога спора пред другом влашћу при његовој сопственој иницијативи, не може послужити као доказ у овом спору". По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду пресудом од 2 априла 1936 год. Пл. 190 потврдио је пресуду Окруж. суда са разлога: „Испитујући псбијану пресуду у границама признатих разлога и предлога — § 5-56 гр. п. п. а пазећи по званичној дужности на основе ништавости § 588 гр. п. п., Апелациони суд с обзиром на резултат усмене расправе и доказивања по своме слободном уверењу у смислу § 368 гр. п. п. нашао је: Правилна је и на закону основана пресуда Окр. суда са разлога изнетих у II делу образложења у коме су унете и правилно оцењене сведоџбе сведока и искази странака у вези са спорним питањем. Што се тиче образложења у I делу да тужилац нема права на повраћај спорног депозита баш да га је депоновао из својих личних сретстава, само због тога што је то учинио као пуномоћник дужника Д. К. Апелациони суд налази, да је исто погрешно, јер да је тужилац спорну суму без знања свога властодавца, из својих средстава депоновао за К. повериоца Б. Ђ. да се само он намири, у овом случају стајала би тужиочева јамачка обавеза — 828 гр. зак. и такав депозит не би се могао узабранити од других повериоца К. па ни од туженога, јер обавеза јемачка 'има се узети онако како гласи. Неоснован је призивни павод односно допуштања повраћаја у пређашње стање туженоме, јер је закључак, којим је повраћај допуштен правоснажан § 217 гр. п. п. Неоснован је призивнн приговор, да само они сведоци могу послужити као доказ, који непосредно сведоче о делима и изјавама странака, јер се та дела и изјаве могу сведоцима доказивати и површним путем. Суд слободно цени доказе § 368 гр. п. п. па је био властан ценити и ту околност у вези са спорним питањем што је тужилац после депоновања суме у питању од дужника К. купио извесно имање, без обзира на исплату, те призивном приговору на ову оцену суда као и на заклињање странака нема места". По ревизији тужиоца Касациони суд у Београду пресудом од 8 октобра 1936 год. Рев. 1028 потврдио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. пп. поводом ревизије тужиоца Касациони суд је нашао: Тужилац у свом ревизијском писмену истиче погрешну правну оцену ствари — ревизијски разлог из т. 4^§ 597 гр. п. п. наводећи да је до погрешне правне оцене суд дошао због тога, што је из исказа сведока сведока Т. и Ј. ценио као изјаве парничних страна — па је дошао до закључка, да је тужилац за овај депозит исплаћен што не одговара стању ствари. Ценећи овај ревизиони навод Касациони суд је нашао да је неоснован, Јер Је суд по свом слободном уверењу ценећи исказе поменутих сведока § 368 гр. пп. утврдио, да је Д. К. за чији је рачун тужилац депоновао спорну суму као његов пуномоћник, ■— исплатио тужиоцу сав депоновани новац и то делом у готовом новцу, а делом преносом имања на