Branič

206

„Б Р А Н И Ч"

јесу нормалан тип и основ нашег судског уређења по новом поступку. Фактички и статистички додуше највећи део парница долази у надлежност среских судова и инокосних судија окружних судова, али то не сме да нас заведе на странпутицу: правно говорећи, њихова је надлежност ипак изузетна и мора се иосебно засновати као што је то закон и учинио. Зато, говорити о окружном суду у његовом својству грађанског парничног суда без ближе ознаке, то значи у смислу нашег парничног права управо говорити о грађанском већу надлежног зборног суда првог степена. Окружне судове по превасходству претстављају њихова већа, а не судије појединци. Најзад хоћемо само да скренемо пажњу на неубедљив аргуменат и слабу полазну тачку рекурсног суда који тврди, да се тужбе противу државе ради накнаде штете због неправилног рада судија подносе по редовком грађанском поступку; из тога би — по неоснованом иззођењ;? рекурсног суда — даље излазило, да се у оквиру искључиве стварне иадлежности окружних судија по' општим прописима париичног права према имовинској вредности спорног предмета. 1Ми смо покушали да докажемо, како се баш у општим начелима ре- довног грађанског поступка могу наћи јаки разлози за супротно решење. Да закључимо наше разлагање о ствар.ној надлежности. Доделити инокосном судији зборног суда у поступак тужбу због накнаде штете коју су тужиоцу причиниле судије неправилним вршењем службе, у суштини значи повредити један јасан законски пропис и прећи преко једног вишег начела које треба да осигура поверење грађана у судове и државну администрацију. То даље значи, створити ништавост у поступку и одлукама зато што парнични суд није прописно састављен. II Што се тиче месне надлежности, рекурсни суд заузео је исправно гледиште. Није тачно — како првостепени суд погрешно сматра — да је за њено одређивање меродаван само § 66 ГРПП. Овај пропис утврђује општу месну надлежност за тужбе које се подносе противу државе. Међутим, за спор који је тужилац повео одређује се у § 76 ГРПП искључива посебна месна надлеж ност. Треба нарочито подвући, да је ова посебна надлежност основана кадгод су у питању т у ж б е к о ј и м а с е т р а ж и накнзда ш т е т е к о ј у јавни службеник причини. То доследно значи, да није од значаја ко је одговоран за ту штету и против кога се тужба подиже. То питање је и иначе ван домашаја парничног права. Процесни закони немају претензију пн интенцију да решавају питање грађанскоправне одтоворности коју регулише материјално право. Уосталом, питање које је првостепени суд погрешно решио просто је и јасно. Зато је излишно, али од ингереса са његове енергичности о овом питању — а ту се налази потврда и за наше схватање о стварној надлежности — цитирати категоричко гледиште професора Цуље (Грађанско процесно право, I, страна 111). „За подизање тужбе за накнаду штете — вели се одлучно и без икакве резерве тамо — учињене по судијама и осталим државним службеницима, било да је тужба управљена само против извршиоиа или само иротив државе или коначно против обадвају, било да тужбу подиксе сам оштећеник, било да држава тражи право регреса против извршиоиа (78 Ч. 3., 25 Зс), увек је стварно надлежан окружни суд без обзиоа на висину тражене оштете (46/4 ГРПП). Искљумива месна надлежност за такве тужбе — каже Ц у љ а даље — припада оном окружном суду у чијем се подручју налази седиште државне власти или самоуправног тела, које је право повредило или чији су службениди ту повреду права проузроковалн (76 ГРПП) 1 '. На крају наговештавамо само, да опште процесно право садржи потпун и јасан одговор на питање о стварној и месној надлежности за спорове^ о накнади штете коју причине органи јавне управе. Зато никакви посеони пропнси других специјалних закона не могу ставити ван снаге опште прописе парничног права, _јер су прописи овог права — питање надлежности Је по превасходству процесноправио питање — у спорној материји специјални пре свих спецнјалних прописа. Због гога Ј 'е било из-