Branič

СУДСКА ПРАКСА

20?'

лишно питање — ко.је је наша судска пракса у почетку примене новог постуика постављала и покушава да реши — питање, да ли став 3 § /8 закона о чиновницима и осталим службеницима грађанског реда од 31 марта 1931 године не чини изузетак од општег прописа § 66 ГРПП или га пак као доцнији закон не дерогира; излишно, зато што је само процесно право начинило један — ако то може да се каже — генерални изузетак у § 76 ГРПП. Уосталом, чиновнички закон даје за наше питање исту солуцију као и процесно право. Одређивати месну надлежност на основу тога закона по месту где је штета причињена, у суштини значи исто што и одређивати ,је на основу прописа парничног права по седишту установе којој службеник припада; државни орган као такав и као легитиман претставник власти не може — нравно говорећи, разуме се повредом своЈе службе грађанима да причини штету ван седишта установе коју претставља; зато се месна надлежност за тужбе противу државе због накнаде штете не мења и остаје иста, без обзира да ли се она одређује по месту где је штета причињена или пак по седишту установе којој службеник припада. При свем том не треба превидети, да је одредба процесног права шира од закона: она обухвата и тужбе ради накнаде штете коју причине органи самоуправних тела, а закон би се односио само на државу и њене органе. 111 О одговорности судије за накнаду рекурсних трошкова, учинићемо само једну две напомене. Ако се и узме да је закључак првостепеног суда у погледу стварне надлежности правилан, судија појединац ипак носи кривицу што је својим закључком неосновано одбацио тужбу због месне ненадлежности суда. Одбацивши тужбу због тобожње месне ненадлежности, судија је учинио грубу грешку у највећој мери, не зато што би погрешно протумачио пропис § 76 ГРПП већ зато што ту одредбу кристалне јасноће није ни узимао у обзир при доношењу закључка — а то судија није могао ни да учини, јер ју је потпуно игнорисао — нити је посредно или непосредно споменуо ову одредбу у образложењу своје одлуке. Да је судија покушао да примени тај пропис макар и неправилно, његова бн грешка била куд и камо мања. Уосталом, крајња индолентност изједначава се са злом вољом. Овако постављено, питање резултира на то да судија у суштини одI овара и за своје незнање. Нико међутим не сме да тврди, да познаје тачан смисао једне норме у праву где је свако решење иначе тако релативно и свагда зависи од схватања онога који примењује закон. За незнање зато у домену закона и права нарочито — рекао је један високи жрец у храму јуриспруденције — нико не треба да се повлачи на одговорност. Пема кривице до онога ко није у стању да пређе с ону страну границе коју му је природа поставила. Али се заборавља при том, да је судија по својој функцији дужан да познаје право и законе. Уосталом, незнање закона не извињава ни лаике у лавиринту права. Зато судија ако се и узме да он кроз одлуке изражава своје интимно правно схватање — одговара за то схватање, ако је оно очигледно погрешно било што су прописи које треба применити јасни или што је судија у примени закона занемарио начела која су у теорији несумњнва а у пракси утврђена. Уопште говорећи, може се узети да је у таквом случају — виши суд ће да цени, да ли је тај случај наступио — груба кривња доказана и да услед тога у домену процесног права за судију може настати обавеза да у смислу § 153/11 ГРГ1П накнади трошкове који су за странку проузроковани његовом кривицом, кад већ не може да се узме у обзир велика и ненакнадива штета коју повређена странка мора да трпи због одуговлачења поступка. Д-р Здравко Здравковић адвокатскц приправннк