Branič

ДА ЛИ ЈЕ ОСАМ МЕСЕЦИ СТРОГОГ ЗАТВОРА ТЕЖЕ итд

291

мена довела би до решења да би најтеже врсте казни, само ако су краће ио висини, биле блаже од досуђене казне затвора. То неће ни Велики војни суд већ у извесним случајевима, као што смо показали, узима за критеријум тежу врсту казне а други пут дуготрајност казне лакше врсте. Али питање је када треба прихватити један а када други критеријум? Јасно је да су првостепени судови у недоумици како да одлуче. Што је интересантно Велики војни суд уноси један нов моменат, на име да ће увек тежа врста казне и ако мања по висини од лакше врсте, само ако је уз њу (тежу) изречена која мера безбедности или споредна казна, бити строжија. У осталом ово би следовало по самој строгости теже врсте казне. Горе смо рекли да је одлучна увек главна казна и то тежа врста па макар уз лакшу врсту казне, која може бити дуготрајнија, била изречена и која споредна казна. Закон није овде оставио судији одрешене руке већ га је везао за један сигуран и ако прилично фор.малистички критеријум (1 од. § 61) а то је да у случајевима неједнаких врста казни одлучује најтежа по врсти изречена казна. Можда би се могло примити да војна судска пракса у недостатку одредбе као што је § 286 к. п., може имати једно своје самостално гледиште и независно од опште кривичне судске праксе у овом смислу. Тако не стоји пошто се § 62 каз. зак. у пракси војних судова правилно примењује (наравно са горњим изузетком) и без одговарајуће одредбе у формалном војном кривичном праву, тим пре што се и решење, која је од више заслужених казни најтежа не налази у кривичном поступку (§ 286) већ у материјалном кривичном праву (§ 61 од. 1 у вези § 36 к. з.). Најзад да потсетимо да најтежа казна може бити казна и из најблажег кривичног закона, јер овде не одлучују тежина прописаних већ досуђених казни. Даље, не могу се на овом ме-сту узети у обзир принципи који важе за одређивање благости кривичних закона (§ 2 к. з.), јер се ту не гледа само на казне прописане у сгаром и новом кривичном закону већ се упоређују целокупни системи кривичних законика и из ове операције изводи се закључак који је закон у конкретном случају за оптуженика најповољнији. На тај начин могуће је да врста казне и ако тежа не буде одлучна већ други моменти, тако да се не примени као најблажи кривични закон који прописује затвор већ онај који угрожава повреду добра тежом врстом казне (строги затвор). То већ не може бити код одређивања тежине појединих заслужених казни (§ 62 к. з.) где најтежа врста казне значи најстрожију заслужену казну која се опет узима за осноницу повишене или укупне казне.