Branič

428

„Б Р А Н И Ч"

тости једног управног акта спада у надлежност управних власти •одн. судова. Напослетку претходно правно питање може бити из области крив. права. По § 794 реч. 1 ГЗ игра и коцка сматрају се као и опклада. Према томе такви правни послови су важећи, али да 5и се могла подићи тужба по таквом основу, потребно је по § 793 ГЗ да је цена дана или у треће руке положена. Међутим по § 794 реч. 2 ГЗ добитак од игре забрањене или коцкања забрањеног пада и уништава се. Питање да ли је игра или коцка . забрањена, је питање из области крив. права, ка које ће нам дати одгово𠧧 362 и 364 КЗ. Сад узмимо да се пред судом појави следећи случај: А и В су се коцкали, а новац који је служио као улог предали су лицу С. В победи, међутим лице С уместо да улог А-ов од 700 дин. преда добитнику В, оно га врати А-у. .В тужи А-а и тражи да му преда наведени улог од 700 дињ, који му је С вратио, позивајући се на то, да је тај њихов посао •(коцкање био правоваљан по § 791 реч. 1 у в. § 793 ГЗ. Туженик А оспори тужбено тражење позивајући се на то, да тужилац кема права на тај улог, јер произлази из забрањене коцке, из § 794 реч. 2 ГЗ. Да би суд решио ову ствар мора претходно бити решено крив. правно питање, да ли је коцкање између лица А : и В било такво да је забрањено, другим речима, да претставља кр. дело из § 362 КЗ. Из горњих примера видели смо, да одлука парничног суда -о тужбеном тражењу зависи често од претходног решења друI их питања из разних области права. Грађански суд мора да одлучи о тужбеном тражењу, које се односи на грађанске правне ствари. Али како ће он поступити кад одлучивање о тужбеном тражењу зависи од претходног решеља каквог другог правног зитања за чије решење није он овлашћен (било да је то питање из грађ. грађ. права, али да за његово решење нема захтева озлашћеног лица, било да је то питање из јавног или кризичног права, те да је за његово решење уопште ненадлежан)? Пре него што потражимо одговор на то питање, морамо нагласити да се не би могло замислити изрицање правде од стране парничних судова кад они не би принципијелно били огвлашћени да решавају претходна питања од чијег решења зависи -сдлука о тужбеном тражењу, него би морали чекати одлуку за то надлежних власти или судова. Ситуација би нарочито била тешка зато што надлежни суд, ако је питање из области грађ. права, не би — по начелима пето шс1ех зте ас!оге и поп ргоНсЈбсаГаг шаех ех о№ст — могао решити претходно питање без тужбе овлашћеног лица. 1 ) А ако овлашћено лице не би хтело да поведе парницу о претходном питању (или да бар стави међупредлог ради утврђења у смислу §§ 331 и 354 ГПП), значило би да се претходно питање не би уопште могло решити. Слично се може казати и за претходна питања из јавног права, јер се поступак код управних власти одн. судова покреће по правилу само на захтев овлашћеног лица. Што се тиче крив. поктупка, он се по правилу покреће по службеној дужности, те би на тај качин парничном суду било олакшано да дође до одлуке која