Branič

434

„Б Р А Н И Ч"

аа) Поступак се доврши без осуде (ослобођавајућом пресудом или решењем о обустави поступка), али из разлога што не постоји крив. дело или што за њ нема доказа, — онда ће парнични суд (за разлику од случајева које смо претресли у VI одељку, где је истакнуто да парнични суд није везан за ослобођавајућу пресуду крив. суда), бити везан таквом одлуком крив. суда, те ће морати сматрати да крив. дело не постоји и одбацити тужбу за обновљење. бб) Поступак је довршен без осуде (ослобођавајућом или одбијајућом пресудом или решењем о обустави поступка), али из других разлога, а не оних наведених напред под аа) (на пр, услед застарелости, амнестије, душевног обољења окривљеног по извршењу дела итд.), онда ће морати сам парнични суд да реши појављено крив. правно питање, пошто се то с успехом није могло постићи у крив. поступку. VIII Као што смо видели из претходних одељака, парнични суд. има врло широко овлашћење за решавање прејудицијалних питања. У одељку III већ смо нагласили да би немогућно било решити многе парнице, кад парнични суд не би имао такво овлашћење. Према томе парнични суд не решава само правно питање, чије се решење тражи тужбом, већ и друга правна питања, али постоји разлика између решавања правног питања које је преДмег тужбе и каквог претходног питања: о првом суд решава у диспозитиву пресуде, док решење другог питања уноси само у образложење пресуде. Решење таквог питања служи парничном суду само као мотив за његову одлуку. Последица таквог поступања суда је то, што само одлука о првом правном питању има по § 507 ГПП силу правноснажно пресуђене ствари међу странкама, док одлука о другом питању нема таквог дејства. Поступајући тако суд поштује и начело изречено у § 501 ГПП (пе *еа1 шЈех иКга рагШнп реШ:а), као и начела о стварној надлежности и подели власти, јер не могући да реши главно питање, а да не одлучи о претходном питању, које је претпоставка за одлучивање о главном питању, — суд није о том претходном питању решио у форми одлуке подобне да постане материјално правноснажном, већ је оставио да оно и даље остане нерасправљено међу странкама, чиме је остављена могућност да се његов0 мериторно решење тражи код надлежне власти. IX У нашем случају, који смо изнели у одељку I, да би се решило питање да ли се на право на тражење накнаде штете има по § 939 ГЗ применити застарелост од 24 годиНе, потребно је утврдити, да је штета произашла из радње коју КЗ сматра злочинством. То питање је, дакле, једно прејудицијално питање из области крив. права. Грађански законик не тражи за примену такве застарелости, да је учинилац штете и осуђен за злочинство^