Brastvo

132

„Нек' води сина рањена, „Нек; љуби љубу Јованку ! „Ако ли ти мене достигнеш, „На час ти була најлепша, „На час ти благо големо „Из целог града Совије ! с 6 Стојан му ни реч не рече, На гојна коња потече,

Низ равно поље утече, + А за њим паша полете,

На бесном коњу арапском. Кад беше стојан на среди Пуче му коњу коланче !' „Љуто ми пишти Стојане: „Ој леле мене до Бога! „Изгуби' коња гојена, „Изгуби' сина рањена, „Изгуби лепу Јованку ! Коњче му вришти по поље Газдине гледа невоље.

Ал нешто као да рече: „Не бој се млади Стојане, „Настави коњу колане;

„А он ће стићи до краја "„ујо краја поља совиског, „Ове паше море, цареве ! Стојан си рипи са коња Коњу настави колане,.

Па прну преко пољане,

И за час стиже и прође Беснога пашу совиског“ Сас ветар пашу обори !

С коња му ребра поломи, Па оде преко чаршије,

Да пије љуте ракије !