Brastvo

Око свитања историје налазимо у Далмацији Илире, народ тежачки, који се на две хиљаде година пре Христова рођења беше разасуо по целом балканском полуострву, као најзападнији огранак велике најезде Трако-Илира, вар"варског племена за које историчари мисле да је у југоисточне крајеве Европе провалило из брдских крајева Јерменске. Касније, на далматинским острвима и у приморској Далмацији, наилазимо на грчке колонисте, док из унутрашњости избија понеко варварско племе, до саме обале, из

– крајева око Саве и Дунава. Затим наилазе римски завоје-

_ вачи, а кад њихова гвоздена рука попусти, читав низ вар-

» варских племена — Келти, Готи, Авари, Лангобарди, па "чак и Словени — од којих први дођоше и прођоше, а

Словени остадоше до данас, те их ни Турци, ни талијански уљези за време млетачке републике, не могоше да истисну. Они створише језгру данашњег далматинског становништва. ___ Хеленизација приморске Далмације бејаше, пре римске најезде, у најбољем јеку. Приморски становници, немајући уврока да зазиру од мирног продирања грчких колониста,

– врло окретних трговаца и доносилаца просвете, — примаху без зазора благодати хеленске културе. Римљани, напротив, који беху дошли да земљу освоје силом оружја 'пису никад могли да се у њој чврсто населе. Борба за "римско господство у Далмацији трајала 7“. читав један век и пб (од 156 пре Хр. до 12 после Хр). У тој борби римске легије претрпеше неколико крвавих пораза, и тек дванаесте године после Христова рођења могао се Августов посинак, потоњи ћесар Тиберије, похвалити да је коначно! покорио Далмацију.

Душа ваља, римски геније начини од Далмације једну од најлепших и најважнијих провинција огромног царства, ти која је много придонела моћи и угледу римског оружја. _ „Далмација, која у то доба обухваташе знатно већи обим, имађаше за Римљане највећу важност не само због њихове средоземне Трговине, него и ради својих сигурних лука,

_ које римској убојној морнарици нуђаху најпоузданаја за-

клоништа. Латински језик преоте у приморским градовима убрзо мах, и то највише као службени језик римске управе, прошавши с временом кроза сличне промене као и латински „језик по осталим романским крајевима. Али је значајно то да ни најпитомија римска латинштина, ни потоња талијанштина млетачких завојевача, није никад могла да истисне језик урођеника Срба и Хрвата, који су — чак и по остр-. „вима —- знали да тај језик очувају све до наших дана и "да га предаду чила и неискварена својим позним унуцима. ж ж » Много је хартије, у последње врбме. у прекоморској штампи“ ишарано да би се доказало, како су талијански