Brastvo

88

језик и култура на источној обали Јадрана, једна самоникла биљка, која није никад престала клијати, и како је, обратно, словенски елеменат у Далмацији неко егзотично рашће, или, у најбољем случају, један вештачки калем. Историја нас, међутим, учи да је све од шестог века, широм целе Далмације, непрестано живело, а подуже и владало, једно чисто словенско племе које се, истина, већ рано почело називати, по својим најстаријим државним формацијама, двојаким именом српским и хрватским, али које су доцније сеобе опет јаче измешале, а данашњи дани ето и политички ујединили и тиме спремили земљиште за потпуно стапање. Од осмог века унапред владали су мањим или већим деловима Далмације, једни за другим, Франци и Византинци, затим хрватски краљеви, босанске династе и српски краљеви и цареви. Али доста рано (почет. ХГ в.) једним делом земље завладаше чак далеки Угри, док се најзад приморских градова, мало по мало, не дочепаше Млечићи. Ови последњи беху, истина, принуђени да након дугих ратова (1358 г.) поново уступе земљу својим супарницима Мађарима, али им најзад (истина, коначно тек у почетку ХУШ века) пође за руком да је подвргну својој власти, изузевши једино подручје дубровачке републике.

За време тог угарско-млетачког отимања о превласт, далматински Словени немгју, разуме се, самосталне улоге; они су тек ситан новац којим грабежљиви власници подмирују своје међусобне, и то понекад врло прљаве рачуне.

Изузетак чини једино мали, али независни Дубровник, који хвата и одржава везе са Србијом Немањића, негује свој «словински» говор, те га у извесном часу подиже на достојанство књижевног језика, стварајући на њему дела која су данас опште добро, дика и понос целог нашег племена. Захваљујући тим делима, једна искра словенске просвете остала је неугашена на подјармљеном Балкану, па је тињала у мраку покосовске ноћи све дотле док се из ње, у наше дане, није опет разбуктео помлађени пламен. Преко дубровачке књиге спојише се књижевним језиком задуго отуђена браћа Срби и Хрвати, која данас сачињавају огромну већину, готово целину, становништва Далмације и далматинских острва.

Талијански језик у Далмацији је, напротив, један умгтни калем, свакојако једно данас готово пресахло врело, на којему сеоски народ није никад своју жеђ гасио. Дуготрајно господовање тога језика у приморским градовима не сме никога да обмане у погледу његове распрострањености и његових права. Макако, иначе, о томе мислили извесни публицисти на страни, далматински је народ о:том потпуно начисто; он зна добро да они његови земљаци, који себе називају Талијанима, немају другог талијанског обележја до једне танке, сасвим прозирне навлаке, под којом сео јасно разабира прикрито струјење јаке словенске мезгре

ЗА