Brastvo

90 У

који живљаху на терет самих острвљана. Што је пак најжалосније, Млечићи исекоше немилице далматинске шуме да би, прибавили грађу за своје убојне лађе, за коју им приморска раја даваше најбољу момчад, оне стамене и кршие приморце што се јуначки борише у битци код Лепанта и у чувеном рату «од Кандије».

Тако је трајало пуне четири стотине година.

Најпре паде Србија, а за Србијом Босна, Захумље и Зета. Турчин притисну све наше земље, сем јединог Приморја. Ко му се опираше, то је тобоже био Млечић. Млечић

говорило се — освојио Ципар и Кандију, Млечић се проширио по Арбанији, Млечић не да УВ Ину ни завирити у Приморје, Млечић му чак закида и Босну !

Тако се говорило, па тако се у млетачким књигама и писало, не разбирајући да ли су и колико јуначком гласу у истини храбрих млетачких Брагадина, Венијера и Фоскола придоносиле чврсте деснице наших Јанковића, Смиљанића, Мочивуна, Накића и осталих војвода и срдара:

«Којима се дична слава ори, Куд нам гусла спомиње јунаке '»

Пошто Млечићи подјармише Далмацију, главни им посао беше да однароде властелу, и стога живо порадише да за себе задобију оне који живљаху у градовима, те им поталијанчише имена. Један део поносите приморске господе — кућићи и кољеновићи — постадоше млетачки измећари, хранећи се плаћама чиновничким ; други се, у млетачкој потчињености, држаше куд и камо часније, јер својим јунаштвом брањаху крајину од турске најезде, мада о хљебу принципову. То је тако ишло до краја ХУШ века, кад неславно пропаде млетачка држава и кад уз француску републиканску војску допре дах слободе и једнакости и до обала Адрије. Истом тада могао је далматински народ да, без свога понижења, узме учешћа у благодатима што их просвећене државе нуде својим у правима и дужностима нзједначеним грађанима.

ж ж

Нажалост, не би за дуго.

После катастрофског исхода руско- А војне - 1812 год. и осталих недаћа тадашње. Наполеонове. поколебане владавине, заједничким напорима Аустрије и Енглеске пође за руком да Французе истисну из Далмације (1814), која се тако, немилом судбином својом, претвори у подворницу двоглавога орла. Што је то значило за приморски народ, знамо најбоље ми, старији људи, који смо сав свој век у аустијском ропству провели. Под злогласним поли-

цајским режимом кнеза Метерниха и његових достојних 2