Brastvo

ну у а о рњ

ством и американском слободом, да би порадили у корист свога племена и да би му стекли симпатије великог американског народа. Рачуна се да у самој Северној Америци живи преко пола милиона Срба, Хрвата и Словенаца, који имају своје локалне организације, своје школе и своје дневне и недељне листове. У тој дичној и заслужној прекоморској С-Х-Словенији истицали су се, својим патриотским жаром и својом штедрошћу, нарочито неки имућнији далматинци, у којих је зар топлија: крв доводила у живље пулзирање заталасану жицу национализма. Они нађоше свакојако у новој постојбини најширу економску основу

"и најзгоднији терен за своју политичку пропаганду у ко-

рист свога подјармљеног завичаја и своје угрожене народ:

ности. Плодови те пропаганде видели су се у племенитој

и величанственој акцији, која је заувек скопчана са ве-

ликим именом Вудрова Вилсона.

Народи могу дакле, силом прилика, да поникну ником, али њихова душа не умире. Србија, сахрањена на Косову, лежала је, привидно мртва, обилата четири столећа, али

је душа њена сваког дана васкршавала у срцима њених

заробљених синова. Загрејани својим старим успоменама, заштићени својим моралним законима, својом вером и оним дубоко увреженим обичајима који одржавају и с колена на колено предају чуство народне заједнице, Срби једног дана усташе, раскидоше туђинске окове и очистише земљу од наметнутих господара. Тога су дана Душанови и Лазареви унуци сјајно показали како народи не умиру и како је «свака сила за времена».

ж ж

Народи, рекосмо, не умиру, и то је жива истина; али не умиру ни народни огранци; они се, шта више, у борби за живот снаже и прекаљују. Кто зашто би мировна конференција у Паризу починила голему погрешку и уједно одала страшно непознавање прилика, кад би допустила да се окрњи победа српског оружја, те да се један део далмлтинске земље подвргне туђем господству и туђој управи. Што је пак најгоре, ту би неправду себи на душу натоварила једна држава која је и сама поникла из борбе за народна права и слободу, а која данас, напротив, посеже за туђим добром, на поругу оних истих начела по којима се и сама сјединила и ради којих' је, тобоже, у рат ступила.

Далмација је до данас била једна јужнословенска земља У којој су становници, Срби Е Хрвати, у извесним границама, били своји господари. У Хрватској заповедали су Мађари, у Словенији Немци, а У Босни-Херцеговини и Немци и Мађари. Сад би, по творцима т. зв. лондонског пакта требало да се Далмација подели на две поле и да постане